У четвртак, 5. јуна 1941. године, Смедерево се пробудило у ритму живота који нико није слутио да ће тог дана бити прекинут. Улице су биле пуне – био је пијачни дан, крај школске године, многи су се затекли у центру. Ученици су били позвани у школе да преузму сведочанства. У граду се налазила и трупа Српског народног позоришта из Новог Сада, која је претходне вечери извела представу и остала у Смедереву да подигне дневнице.
У зидинама Смедеревске тврђаве, у самом срцу града, немачке окупационе снаге складиштиле су огромне количине муниције и експлозива – преко 5.000 тона војног материјала. Званични подаци говоре о 374 тоне ТНТ-а, 2.800 тона муниције различитог калибра, 172 тоне барута и 425.000 детонатора. Близина железничке пруге и природна изолованост зидина учинили су тврђаву „идеалним“ војним складиштем.
У 14:14, у тренутку када је путнички воз број 4714 за Велику Плану управо кретао са станице, догодила се страховита експлозија. Град је у тренутку претворен у рушевину. Снага експлозије била је толика да је разорила читав центар града. Зграде су сравњене са земљом, улицама су одјекивали јауци повређених, а облаци дима били су видљиви чак и из Београда. Смедерево је у тренутку постало град рушевина.
Број жртава и последице
Тачан број жртава никада није утврђен. Процене се крећу од неколико стотина до више хиљада погинулих. У тренутку несреће у граду су се налазили ученици, наставници, службеници, трговци и грађани који су изашли у центар ради пријема сведочанстава и обавеза везаних за завршетак школске године.
Болнице су биле препуњене повређенима, многи су остајали без икакве помоћи, а неки од повређених никада нису идентификовани. У једном дану, Смедерево је изгубило генерације – децу, родитеље, учитеље, комшије
Страдање
Процењује се да је погинуло између 2.500 и 4.000 људи. Ударни талас је збрисао центар града. Велики број жртава остао је под рушевинама. Међу погинулима било је и 17 чланова ансамбла Српског народног позоришта. Саобраћај, болнице и администрација у Смедереву практично су престали да постоје у једном дану.
Теорије узрока експлозије: несрећа, саботажа или напад?
До данас, узрок експлозије никада није званично утврђен. Иако је војна истрага обављена од стране немачких и српских власти, резултати нису објављени. Постоји неколико основних теорија:
Несрећан случај (спонтана детонација)
Најчешће помињана званична верзија – да је до експлозије дошло због непажње током манипулације муницијом. Највероватније се радило о искри, трењем или превеликом загревању. Муниција је наводно пребацивана или сортирана у тренутку експлозије. Проблем са овом теоријом је недостатак сведока, јер је цела смена нестала у експлозији.
Саботажа
Ова теорија је добила на снази одмах после несреће. У ратним условима, са јаком активном мрежом покрета отпора, није искључено да је неко изнутра изазвао детонацију као акт отпора окупатору. Помињани су радници из Београда, па чак и појединци из војне администрације, али конкретни докази никада нису изнесени.
Спољашњи напад (авионска бомба)
Према неким сведочењима, уочи експлозије на небу је виђен авион. Немачке власти су у првим сатима спекулисале да се ради о британском авио-нападу. Ипак, Савезници су категорички негирали било какву операцију у овој области, а ни трагови класичног ваздушног напада (шрапнели, кратери) нису пронађени.
Диверзија унутар Вермахта
Према једној мање познатој теорији, експлозија је била резултат унутрашњих обрачуна или немара унутар немачке војне структуре, који су заташкани. У питању је верзија коју су неки историчари сматрали могућом због „необично брзог“ уклањања документације.
Позориште, сећање и тишина
У спомен страдалим глумцима, Српско народно позориште из Новог Сада 2019. године извело је представу „Смедерево 1941.“ у режији Ане Ђорђевић. Комад је реконструкција тог дана – од јутарњих припрема глумаца до тренутка експлозије – уметнички чин памћења и питање: шта значи остати у граду који нестаје?
Зашто је Смедерево заборављено?
Трагедија у Смедереву није била само локална. То је био највећи губитак живота у Србији у једном дану током читавог Другог светског рата, у мирнодопским условима. Ипак, она је дуго била потиснута. Делом због ратне цензуре, а делом и због каснијих идеолошких приоритета, сећање на Смедерево није заузело место које заслужује у националној историји.
Данас, са дистанце од осам деценија, остаје обавеза да се трагедија памти – не као историјска белешка, већ као опомена.