Да је зими најгоре то знамо сви јер се тада укрштају сви могући извори загађења ваздуха, а пре свега индустрија, градске котларнице, индивидуална ложишта и саобраћај. Подужи је списак анализираних проблема, решења, наравно постоје али се годинама тапка у месту и не решава ни један… Резултат ће и ове зиме несумњиво бити неподношљив ваздух који на жалост у Смедереву има и мирис и боју, а неретко и укус – чађи, дима, смога…
На сам помен загађења ваздуха, већина Смедереваца, најпре помисли на чувене железарине димњаке из којих непрекидно куља некакав дим. Наравно, није увек у питању загађујућа материја, али је чињеница да је индустријски гигант свакако међу већим загађивачима. Као што је већ раније било речи у нашем листу, за потребе доношења Плана квалитета ваздуха у граду Смедереву, претходно је било неопхдоно урадити опсежне анализе и дати пресек стања. Управо у тим налазима стручњака, када је реч о смедеревској железари, констатује се да специфична врста, количине и начин производње у оквиру зоне стварају изузетно велики еколошки притисак на све елементе окружења те је „реч о простору са највишим степеном угрожености животне средине“. Уз доминирајуће, југоисточне ветрове, загађења ваздуха која настају у железари се преносе ка граду. У железари постоји 50 емитера отпадног ваздуха. Количина њиховог испуштања варира од емитера до емитера и због тога су инсталирани одређени уређаји за пречишћавање ваздуха. Осим ових, ту су линијски извори емисије – интерни саобраћај као и површински извори – складишта расутих сировина, депоније и складишта. Од осталих загађивача су присутни објекти разних привредних делатности, али већина не доставља податке за Локални регистар извора загађења, а они који то чине, достављају податке само делимично. Увидом у обрађивани период види се да је податке доставио само мањи број загађивача.
Са сваким доласком зиме, Смедеревци знају шта их чека, поготово они у центру града или у још горем случају, они који живе на локацијама где се „укршта“ више великих загађивача – индустрија, саобраћај и топлане. Од 13 градских котларница 12 је на мазут, а само једна на гас. Недавно смо и на градској Скупштини имали прилике да чујемо да тај планирани процес конверзије иде прилично тешко и да има котларница које једноставно никада неће ни моћи да буду оспособљене за рад уз употребу других енергената. Могућност проширења је исцрпљена, а старост котларница је 25 година. На грејање је приљкучено око 4800 домаћинстава. Како се испоставило, положаји већине мерних места за анализе које ради ово предузеће, из техничких разлога не испуњавају стандарде. Резултати су обесхрабрујући. Азот диоксид, сумпор диоксид, прашкасте материје – свуда је из године у годину забележено велико прекорачење, а у поједним котларницама и два, три, па чак и седам пута преко дозвољене границе (у случају котларнице у Милоја Ђака током једног мерења у 2016.). Стога се у извештају констатује: „Прекорачење граничних вредности је константа у раду предузећа“. Што је најгоре, ни једна од тих котларница нема никакве уређаје за смањење емисије штетних материја.
Осим 13 котларница које су под надлежноћу ЈП „Грејање“ у Смедереву има још девет индивидуалних колтарница (предузећа, установе и институције), још по девет у школама и вртићима и установама културе, као и 19 индустријских које су већином на гас, али се тренутно не користе јер не раде. Сви вртићи и школе у сеоскиммесним заједницама, за грејање користе угаљ.
Када је реч о домаћинствима, тамо где има централног или етажног грејања, највише се корити угаљ, док је у домовима који се греју на други начин, вероватно уз пећи на чврсто гориво, најзаступљенији енергент дрво и то у случају 17 000 станова спрам 9880 који користе угаљ. Свега је 169 станова прикључено на гас.
Гасовод је реализован у првој фази – централно градско подручје, искоришћеност није довољна у привредном сисистему нити је дефинисана улога гасовода у коришћењу гаса за домаћинства или даљинско грејање – наводи се у Плану. Оно што је познато јесте да прелазак једног домаћинства на гас захтева огромна улагања како у смислу набавке опреме, тако и за трошкове прикључења на мрежу. Иако се доста говорило о субвенцијама, најпре на локалу, а у последње време и на нивоу државе, за сада још увек ништа од тога није заживело у примени.
Неповољна карактеристика је и теретно пристаниште и железница у центру града. Такође, загађења има и од пољопривреде, пре свега при неадекватној примени средстава за заштиту биља и минералних ђубрива. Око 83% газдинстава употребљава минерална ђубрива, само у малом делу су то органска, природна ђубрива. Истовремено, чак 79% земљишта које се обрађује, третира се средствима за заштиту биља. Сектор пољопривреде је и један од највећих извора емисија гасова са ефектом стаклене баште. Проблем изразите концентрације прашкастих материја у ваздуху не угрожава само здравље становништва већ и пољопривредну производњу јер ове материје стално падају таложе се на површини биљака. Тај проблем је посебно присутан у Радинцу, али се ваздушним струјањем, те материје преносе и на околна места.
Изградња кишне канализације и редовно одржавање чистоће у граду, одржавање коловоза, регулисање одлагања отпада изградњом саниматарне депоније допринело би смањењу загађења ваздуха. Степен шумовитости је изузетно низак и износи 5%. Највећи загађивачи према проценама струњака су (овим редом): индустрија, саобраћај, котларнице, индивидуална ложишта, а узроци аерозагађења неодговарајући степен аерохигијене и реемисија. Најугроженија подручја су окружење Железаре – Радинац, Раља, Враново, Мала Крсна, а затим и центар града. „Практично цео урбани део агломерације Смедерево је константно угрожен, умерено угрожен или потенијално угрожен животни простор“ – наводе стручњаци.