ГОДИНЕ СЕ МЕЊАЈУ, ТАБЕЛЕ ОСТАЈУ ИСТЕ…
Судећи према анализи свих доступних извештаја мерења квалитета ваздуха, током последње деценије, у нашем граду, суспендоване честице представљају непрекидну претњу јер нас њихова концентрација изнова и изнова ставља на листу најзагађенијих. Какви су били резултати 2010, а какви у каснијим годинама, шта се догодило па чак три године узастопно нисмо ни имали мерења након што су дотрајале мерне станице у Радинцу и Раљи, а са две у граду није ни било очитавања – то су кључне теме наставка пројекта „Шта то (у)дишемо?“
Од државе организовано, стручно мерење квалитета ваздуха у нас је новијег датума јер, ако претпоставимо да се у последњих 50 година много тога променило и резултирало погоршањем квалитета ваздуха, онда је бар оно што је широј јавности доступно кроз извештаје у последњих десет година релативно мали период. Ипак, довољан је како би указао на ситуацију у овој области, бар тамо где мерних станица има…
У почетку, када је о Смедереву реч, пре једне деценије, мерило се у Радинцу и Раљи, селима која су била препозната као места на највећем удару индустријског загађења због близине железаре. Тада су очитавани подаци са мерних станица у власништву државе. Међутим, јавност Смедерева још од последњих, званично објављених података из 2012, више нема представу о томе какво је на даље било стање у овим местима јер су мерне станице престале да раде, локална самоуправа је повремено плаћала заводе за јавно здравље да изврше мерења али резултати и препоруке, (уколико се изузме објављивање на сајту града али тако да извештаје готово нико не може наћи никада) нису званично, озбиљно и систематично сређени и представљени грађанима. Уз то, почетком године само пажљиви пратиоци друштвених мрежа и објава једне локалне групе грађана, тек онако успут су сазнали да се мерења поново одвијају, да су прекорачења вишеструка али да нема оних који имају овлашћење да те податке комплетно прикажу нити да им приступе. Но, о томе шта се заправо догодило са мерним станицама у Радинцу и Раљи, биће речи у другом делу текста, а сада следи најкраћи могући резиме извештаја Агенције по годинама о стању квалитета ваздуха.
Извештаји за период од 2010. до 2019. варирају у смислу локација где су рађена мерења, како се испоставило, станице су најпре очитавале податке у селима, а тек касније у граду, али је константа – трећа, најлошија категорија, односно прекомерно загађен ваздух. Упоређујући те извештаје, неки се одговори сами намећу, али за већину читалаца ће подаци бити и разочаравајући, кад схватимо да је прошло десет година од како постоје и званичне потврде о великом загађењу, а да за читав тај период није предузето ништа. Сви су заказали. Укључујући и грађане.
2010. – доступни подаци само за Радинац
Средња годишња вредност суспендованих честица износила је 60 микрограма по метру кубном, број дана са прекорачењем био је 161, а максимална забележена дневна вредност концентрације ПМ10 износила је 269. Ваздух је био загађен у 6,4% случајева приликом мерења, а јако загађен у 9,7%.
2011. – резултати мерења из два села
Радинац: средња годишња вредност достигла је чак 85 микрограма, број дана са већом концентрацијом од граничних 50 микрограма по метру кубном био је чак 258, а максимална дневна вредност 355!
Раља: средња годишња вредност била је 69, број дана са прекорачењем 208, а максимална евидентирана вредност 251. Када се све то претвори у проценте, Радинчани су те године имали загађен ваздух у 26,7% случајева, јако загађен 46,6%, а мештани Раље загађен ваздух 24,9% и јако загађен 34,6%.
2012. – железара „мирује“, загађење мање, али ипак велико
Раља: средња годишња вредност 50, број дана са прекорачењем 102, максимална концентрација 158. У 17,9% случајева ваздух је био у категорији загађен, а у 15,3% јако загађен. Иначе, ово је била последња година са мерењима из овог села у оквиру система Агенције за заштиту животне средине. И до дан данас, јавност нема податке о томе каква је тачно ситуација у Радинцу и Раљи.
2013. Смедерево центар – нова локација за мерење
Годишњи просек 33, није било дана са преко 125 микрограма по метру кубном, прекорачење забележено током 119 дана, максимална дневна вредност 107.
2014. У 42% мерења ваздух загађен или јако загађен
Према извештају Агенције, на основу 87% расположивих података, те године, на мерном месту Смедерево центар, 133 дана јеконцентрација суспендованих честица била виша од дозвољене. У 13% случајева мерења су показала одличан ваздух (од 0 до 25 микрограма), у 23% добар (25 – 35), у 22% прихватљив (35 – 50), 18% загађен (50 – 75) и у 24% јако загађен (преко 75 микрограма по метру кубном).
2015. Неоцењен ваздух, нема мерења
2016. Неоцењен ваздух, нема мерења
2017. Неоцењен ваздух, нема мерења
2018. Након три године паузе, опет раде мерачи…
И опет, на жалост потврђују неславну позицију нашег града као једног од неколико најзагађенијих, овога пута и због прекорачења ПМ10 и ПМ2.5 (ситнијих честица које лакше доспевају у организам).
У центру смо, пре две године дакле имали годишњу вредност од 53 микрограма и чак 146 дана са прекорачењем. Максимална забележена дневна вредност је 175, али, ту је и податак да је од тога 89 зимских дана који су посебно критични јер се тада „удружује“ више загађујућих фактора. Ипак, ово донекле „обара“ теорију о котларницама као главном кривцу јер се у преосталих 57 дана ипак радило о нечем другом. Такође, у овај извештај су уврштени и подаци индикативних мерења, односно, оних анализа које не ради мрежа Агенције за заштиту животне средине, већ други, али релевантни извори који се могу узети као индикатор стања. И ето, напокон прилике да видимо какви су резултати мерења које плаћа локална самоуправа, поменутих с почетка текста јер Смедеревцима нису приказани, али Агенцији су морали да буду достављени – узорци су узимани из домаћинства Илић у Раљи. Тамо је средња годишња вредност преко дозвољене, 55 микрограма, током 78 дана ваздух је био загађен од укупно узетих 136 узорака што значи у 57%. Максимална забележена дневна вредност била је 120.
Мерења код Центра за културу показала су средњу вредност од 43 микрограма, максималну дневну вредност од 148, а број прекорачења био је 48 од 137, односно 35%. Ту су забележене и суспендоване честице ПМ 2.5 у просеку годишњем на нивоу од 36,6 микрограма и максималном вредношћу са разорних 399!?
2019. И даље у „љубичастом“…
Детљанији приказ прошлогодишњег извештаја објавили смо у прошлом броју, а сада, тек ради поређења подсећамо: На мерном месту Царина, средња годишња вредност је 51 микрограм, а дозвољене вредности су прекорачене током 121 дана. Максимална забележена дневна просечна вредност била је 229. На локацији Смедерево Центар 36 микрограма је средња годишња вредност, број дана са преко „толеришућих“ 50 микрограма по метру кубном био је 70, а 193 максимална забележена дневна просечна вредност…
Мерне станице смо добили и потом запустили
Сума сумарум, након три године паузе, сада се може рећи да сигурним подацима о присусутву суспендованих честица имамо на два места – у центру и Царини која је, како се испоставило загађенија од градског језгра. Одговор на питање ко и како спроводи мерења у селима око железаре још увек немамо, али бар знамо шта се догодило па су те станице престале да раде под окриљем СЕПЕ, а на то питање, „Нашим новинама“, одговор је још раније дао саговорник из Агенције за заштиту животне средине. Наиме, првих година овог миленијума, мештани Радинца су прилично бурно реаговали тражећи од тадашњег власника Ју Ес Стила да предузме одређене мере. Зашто то не чине сада, друго је питање и биће, свакако разматрано у оквиру ове серије текстова, тек, тада су, две мерне станице, због појачане контроле квалитета ваздуха и емисије штетних гасова, постављене у Радинцу и Раљи. Реч је о донацији која је омогућила да се и у другим градовима Србије поставе исте аутоматске станице. Набављене су 2006.(произвођач TOA DKK), а обновљене 2010. финансирањем хардвера од стране Ју Ес Стила и на основу договора са Агенцијом за заштиту животне средине Србије, да након истека гарантног рока, одржавање и остане у надлежности америчке компаније, а да станице буду у систему државне мреже коју иначе води ова Агенција. Догодио се апсурд. Сва мука да страни инвеститор уложи у опрему, пала је у воду након што су Американци отишли – фабрику је преузела држава и потпуно је занемарен рад и одржавање уређаја. После истека гарантног рока анализатора, током 2012. није заживео договор о финансирању сервиса. Ју Ес Стил је престао да ради раније, почетком те године. Агенција није имала средства за финансирање додатних станица јер је план, најављен за следећу годину и иначе веома тешко мењати. Стручна процена је била да је, 2012. потребније било обнављање дотрајалих анализатора прве генерације на локацији Смедерево центар и од тада је та станица у функцији. Неодржавањем анализатора на локацији Раља и Радинац, поменуте аутоматске станице су престале са радом новембра 2012 – објашњавао јепре извесног времена за Наше новине, Миленко Јовановић из Агенције за заштиту животне средине. Дакле, станице су остављене у руинираном стању, физички потпуно дотрајале и неупотребљиве. А то, нису учинили никакви странци већ ми. Наравно, то не умањује одговорност за раније поступке бивших али и садашњих власника железаре јер је, у агенцији постојала добра воља да се помогне обнова тих станица, пре свега кроз њихову логистичку подршку и одржавање, али ни локална самоуправа ни компанија ХБИС, бар до ове године, нису биле вољне да одвоје средства и омогуће понован рад ових мерних станица под окриљем СЕПЕ. Како незванично сазнајемо, реч је о трошку од око 60 000 евра по станици. Сви ће се сложити да здравље вреди неупоредиво више, али, многи ће казати и да нам нису потребне мерне станице да потврде оно што знамо, већ решења. Уосталом, мерења не смањују загађење, већ конкретне мере. Да ли ће их бити и ко ту сада треба да покрене ствари с мртве тачке – то је сада питање свих питања. И једна од наших наредних тема.