КУД „Вук Караџић“ из Осипаонице већ осам деценија чува и негује народну игру, песму и традицију, а иза њих су бројне награде, наступи и фестивали у земљи и иностранству. О раду друштва, његовом богатом репертоару, бројним ансамблима и значају преношења културног наслеђа на млађе генерације разговарамо са председницом Горданом Новаковић. Уметнички руководилац Душан Марјановић важан је део рада извођачког, припремног и дечјих ансамбала, док Неда Живковић води школу фолклора и најмлађе уводи у свет традиционалне игре.
КУД „Вук Караџић“ из Осипаонице последњих година бележи значајне резултате на фолклорним смотрама. Шта за друштво значе освојене награде и признања?
Награде и признања за нас представљају потврду да се предан, континуиран и стручно усмерен рад препознаје и изван наше средине. Посебно нам је важно што резултате остварују различите генерације, од дечјих ансамбала до извођачког ансамбла.
Друштво је троструки победник Републичке смотре фолклорних ансамбала села Србије у Кличевцу и добитник златних плакета на Републичком фестивалу фолклорних ансамбала Србије у Пожаревцу, док су наши дечји ансамбли током претходних пет година освојили осам златних плакета на републичким смотрама, у различитим категоријама и узрастима. Добитници смо и Сребрњака Града Смедерева за изузетан допринос култури.
Такви резултати нам много значе, али их не доживљавамо као разлог да се зауставимо и будемо задовољни оним што смо већ постигли. Они нас обавезују да радимо још одговорније, да чувамо достигнути квалитет и да свакој новој генерацији пружимо прилику да настави путем претходних.
Који наступ или награда су вам до сада посебно остали у сећању и због чега?
Када је реч о извођачком ансамблу, посебно место заузима златна плакета освојена на Републичком фестивалу фолклорних ансамбала Србије у Пожаревцу. Остварили смо 93 бода и добили специјалну награду за најбољу кореографију фестивала, али је за нас било још значајније то што смо се равноправно такмичили са великим градским ансамблима, који често имају знатно боље услове за рад.
Тада смо се представили кореографијом „Божић поје, коледо – игре и песме коледарског опхода у Лесковачком Поморављу“, по којој смо данас засигурно препознатљиви. Тај резултат показао је да место из којег долазите не мора да одређује домет који можете да остварите.
Код дечјих ансамбала свака од осам златних плакета има посебну вредност, јер иза сваке стоји друга генерација деце. Ипак, прва златна плакета, освојена са 96 бодова на Републичком фестивалу дечјих фолклорних ансамбала Србије у Трстенику, заузима посебно место у историји нашег друштва. У том тренутку били смо готово непознати широј фолклорној јавности, а управо је тај резултат означио почетак периода у којем су наши дечји ансамбли постали препознати као једни од најбољих у Србији.
На којим смотрама и фестивалима је КУД учествовао у претходном периоду и како изгледа припрема за наступ на тако важним манифестацијама?
Наши ансамбли редовно учествују на локалним, регионалним и републичким смотрама, али и на међународним фестивалима. Међу најзначајнијим манифестацијама на којима смо наступали издвојили бисмо Републички фестивал фолклорних ансамбала Србије у Пожаревцу, Републичку смотру фолклорних ансамбала села Србије у Кличевцу, Републички фестивал дечјих фолклорних ансамбала Србије у Трстенику и Републички фестивал изворног дечјег стваралаштва „Крени коло да кренемо“ у Божевцу. Поред тога, имали смо част да наступамо на манифестацијама од изузетног културног значаја, међу којима су и оне чија традиција траје готово читав век, то су Вуков сабор у Тршићу, Сабор изворног народног стваралаштва у Тополи и „Црноречје у песми и игри“ у Бољевцу. Наступали смо и на „Орфеју“ у Београду, који се данас убраја међу престижне фестивале фолклора у Србији.
Имамо и значајно међународно искуство, а наше последње гостовање у иностранству било је у Турској, на Међународном фестивалу „Троја“, током којег смо наступали у градовима Чанакале, Кучуккују и Езине.
Припреме за значајне наступе трају месецима. Потребно је изабрати програм који најбоље представља ансамбл, обновити и увежбати кореографију, ускладити игру, музику и песму, припремити народну ношњу и завршити велики број организационих послова. Пред само такмичење пробе постају знатно интензивније. Често одвојено радимо играчке и певачке пробе, па се дешава да у завршној фази припрема дневно проведемо и више од пет сати у сали.
Колико се иза једног успешног наступа заправо крије рада – од избора кореографије и музике до проба, костима и самог изласка на сцену?
Публика види десетак минута програма, али се иза тих десет минута најчешће крију месеци рада великог броја људи. Најпре је потребно изабрати кореографију која одговара узрасту, способностима и карактеру ансамбла. Тек након тога почиње дуг процес учења корака, стила, песама и сценског кретања, а затим и рад на уједначености читавог ансамбла.
Трудимо се да сваки сегмент припреме буде поверен људима који поседују одговарајуће знање и искуство. Наши уметнички руководиоци кореографије бирају и припремају самостално или у сарадњи са другим ауторима, међу којима посебно место заузима кореограф Владан Радојковић. У раду на песмама и вокалном изразу од великог значаја је наша дугогодишња сарадња са етномузикологом Јеленом Симић. За целовит сценски резултат неопходни су и квалитетан музички аранжман и оркестрација.
Посебну област представља припрема народне ношње. Није довољно да ношња само лепо изгледа. Она мора да одговара крају који се представља, да буде примерена играчу и правилно обучена и ношена. Највећи део нашег фундуса чине оригинални комади израђени пре више од сто година, па њихово прикупљање, очување и прилагођавање сценској употреби захтевају године рада.
У целокупном раду учествују уметнички руководиоци, играчи, музичари, певачи, гардеробери, родитељи и чланови управе. Успешан наступ зато никада није резултат појединца, већ читавог система људи који верују у исти циљ.
Важан део рада КУД-а је неговање фолклора кроз више генерација. Како је друштво организовано и које све генерације данас окупља?
КУД „Вук Караџић“ данас окупља око 160 чланова, распоређених у више играчких ансамбала. Имамо школу фолклора намењену најмлађима, дечје ансамбле нижих и виших разреда, припремни и извођачки, односно први ансамбл, као и ансамбл ветерана. У оквиру друштва делују и мушка и женска певачка група.
Таква организација омогућава да дете од првих корака има јасан пут развоја. Како одраста и напредује, прелази у старије групе, упознаје нове стилове игре и сложеније кореографије, стиче сценско искуство и постепено долази до извођачког ансамбла.
За нас је посебно важно то што под истим кровом окупљамо децу која тек почињу да играју и људе који су у друштву провели неколико деценија. Управо у тој вези између најмлађих чланова, активних извођача и ветерана налази се највећа снага једног КУД-а. Генерације се мењају, али друштво наставља да траје.
Како изгледа када најмлађи чланови први пут дођу на пробу и колико им је потребно да савладају прве кораке и основна правила фолклора?
Свако дете на прву пробу долази другачије. Неко одмах улази у салу и жели све да проба, док је неко стидљив, повучен и потребно му је време да се ослободи. Због тога нам први циљ није да дете истог тренутка научи одређени корак, већ да се осети прихваћено, безбедно и као део групе.
Рад са најмлађима одвија се кроз игру, једноставне ритмичке задатке, песму и покрете прилагођене њиховом узрасту. Неко брзо усвоји прве кораке, док је другом потребно више времена. То није пресудно. Важније је да дете постепено развија осећај за ритам, координацију и простор, али и да научи како да слуша друге и функционише као део колектива.
Фолклор их од почетка учи и одређеној одговорности, редовном доласку на пробе, поштовању групе, руководилаца и народне ношње. Истовремено упознају песме, обичаје и начин живота наших предака. На тај начин фолклор постаје много више од учења игре, постаје важан део дететовог одрастања и његовог развоја у одговорну, самосталну и културно освешћену младу особу.
На који начин старији и искуснији чланови преносе знање млађима и колико је та међугенерацијска веза важна за опстанак друштва?
Највећи део тог знања преноси се свакодневно, често и без посебног објашњавања. Млађи посматрају како се старији понашају на проби, како се припремају за наступ, како чувају народну ношњу и како се односе према другим члановима. На тај начин уче да бити члан ансамбла не значи само добро играти.
Током заједничких наступа старији играчи помажу деци при облачењу, припреми ношње и савладавању треме. Организујемо и радионице на којима девојке из извођачког ансамбла млађим чланицама показују како се праве традиционалне фризуре и наноси сценска шминка. Тако се преносе знања која нису део саме кореографије, али јесу важан део живота једног фолклорног ансамбла.
Кореографију можемо записати и снимити, али се однос према друштву, осећај одговорности и искуство припадања не могу у потпуности сачувати на папиру. Они се преносе непосредно, са старијих чланова на млађе. Када дете у старијем играчу види оно што би једног дана желело да постане, тада се ствара веза која друштву омогућава да траје.
Да ли се дешава да чланови који су као деца почели да играју у КУД-у касније постану играчи старијих ансамбала, инструктори или на неки други начин наставе да учествују у његовом раду?
То се не дешава само повремено, на томе је у великој мери заснован развој нашег друштва. Многи данашњи чланови извођачког ансамбла направили су прве фолклорне кораке управо у нашим дечјим групама. Прошли су све узрасне категорије, од првих наступа до најзахтевнијих програма и републичких такмичења.
Посебно смо поносни на то што су сви данашњи руководиоци нашег друштва поникли у његовим дечјим ансамблима. Овде су одрасли, затим се додатно образовали и усавршавали, а данас своје знање и искуство преносе новим генерацијама. Други некадашњи играчи укључују се у рад управе, организацију програма, припрему ношње или на друге начине помажу друштву.
Колико је важно да се млађе генерације не уче само кореографијама, већ и обичајима, песмама, ношњама и начину живота који фолклор представља?
Учење кореографије без разумевања њеног порекла било би само механичко понављање покрета. Зато настојимо да чланови знају из ког краја игре потичу, у којим приликама су се изводиле, о чему говоре песме које певају и зашто се одређени део народне ношње носи баш на одређени начин.
Наш задатак није само да стварамо добре играче већ и младе људе који познају сопствено културно наслеђе и разумеју због чега га је важно сачувати. Посебну пажњу посвећујемо обичајима нашег смедеревског краја, па смо током претходних неколико година припремили бројне програме у којима деца управо то наслеђе приказују на сцени. На тај начин оно што припада нашем непосредном окружењу не остаје само успомена, већ постаје део живог сценског стваралаштва. Сматрамо да је важно да познају фолклор различитих крајева, али да најпре разумеју и заволе наслеђе места из којег сами потичу.
Ваш репертоар обухвата различите крајеве и стилове. Како бирате игре и обичаје које ћете поставити на сцену?
Избор репертоара зависи од више ствари. Најпре процењујемо узраст, техничку спремност и карактер одређене групе. Кореографија може бити веома квалитетна, али ако у том тренутку не одговара могућностима ансамбла, неће дати добар резултат нити ће допринети развоју играча.
Водимо рачуна и о уметничкој и образовној вредности програма, његовом етнокореолошком утемељењу, музичким захтевима и народној ношњи којом располажемо. Трудимо се да репертоар буде довољно разноврстан, како би играчи током свог развоја упознали различите крајеве, стилове играња, ритмове и сценске изразе. Не бирамо кореографију само зато што је атрактивна публици. Она мора да има јасну идеју и да ансамблу донесе нешто ново. Некада се опредељујемо за позната и потврђена кореографска дела, а некада за нове поставке које обрађују мање заступљене игре и обичаје.
Жеља нам је да у нашем репертоару буду представљене све етнокореолошке зоне.
Поједине области нам још недостају, али управо ће постављање нових кореографија бити један од важних праваца развоја ансамбла у наредном периоду.
Колико се приликом припреме кореографија води рачуна о изворности – о томе да се сачувају карактеристични кораци, музика, ношња и обичаји одређеног краја?
Изворност је један од основних темеља нашег рада. Сценска кореографија јесте уметничка обрада, али она не сме да изгуби карактер краја из којег потиче. Зато се води рачуна о стилу играња, карактеристичним корацима, одговарајућој музичкој пратњи, песми, обичајима и начину ношења народне ношње.
Важно је пронаћи меру између аутентичности и захтева сцене. Фолклор на сцени није дословно пресликавање некадашњег живота, али мора да остане заснован на поузданим подацима и препознатљивим особеностима одређене средине. Сматрамо да традицију не чувамо тако што ћемо је замрзнути и претворити у музејски експонат, већ тако што ћемо је одговорно пренети савременој публици. То подразумева уметничку обраду и прилагођавање сцени, али без произвољних промена које би нарушиле њену суштину.
Како изгледа сарадња различитих генерација током проба и наступа – да ли млађи уче од старијих, али и старији нешто преузимају од млађих?
Та сарадња је увек двосмерна. Млађи од старијих уче дисциплину, однос према проби, сценску сигурност и начин на који се представља друштво. Старији им преносе искуство које су стицали годинама и својим примером показују како се гради одговоран однос према ансамблу, сцени и традицији коју представљају.
Са друге стране, млађе генерације доносе нову енергију, спонтаност и начине размишљања. Они брже прихватају савремене облике комуникације и представљања рада друштва, посебно кроз друштвене мреже, фотографију и видео. Захваљујући томе, традиција данас долази до публике на начине који раније нису постојали.
Најлепши пример те повезаности јесу програми на којима се на истој сцени нађу деца, извођачи и ветерани. Тада генерацијске разлике престају да буду препрека и постају предност. Свако доноси нешто своје, али сви припадају истом друштву. Управо та размена омогућава да КУД истовремено сачува свој идентитет и остане жив, савремен и отворен за нове генерације.
Колико је рад КУД-а значајан за само село Осипаоницу – да ли кроз наступе друштво представља само себе или и културну традицију свог места?
КУД „Вук Караџић“ основан је 1946. године и током осам деценија постао је нераскидиви део живота Осипаонице. Кроз њега су прошле генерације мештана, па се историја друштва у великој мери преплиће са историјом самог села. Готово свака породица у Осипаоници има некога ко је играо, певао, свирао или на други начин учествовао у раду КУД-а.
Када наступамо, не представљамо само свој ансамбл. Уз име друштва увек стоји и име Осипаонице. На основу нашег понашања, изгледа, програма и квалитета наступа људи стварају слику и о месту из којег долазимо. Због тога нам посебно значи што смо показали да једно сеоско друштво може равноправно да стане уз велике градске ансамбле и оствари резултате на највишем нивоу.
Можда најзначајније сведочанство о важности нашег друштва за очување културне традиције нашег места јесте кореографија „Било једном у Осипаоници“, аутора Владана Радојковића. Она је засигурно наша лична карта, али и својеврсни легат посвећен Осипаоници и читавом смедеревском крају. Њоме на сцену преносимо живот, људе и обичаје Осипаонице, чувајући сећање на средину из које смо потекли и којој припадамо.
Поред такмичарских резултата, шта је оно што чланове највише задржава у КУД-у – дружење, наступи, љубав према фолклору или осећај припадности једној традицији?
Људи долазе у КУД из различитих разлога. Некога привуче игра, некога путовања и наступи, а некога жеља да се дружи. Ипак, оно што их најдуже задржава јесте осећај припадности.
Заједно пролазимо кроз напорне пробе, путовања, наступе, победе, разочарања и различите животне тренутке. Из таквих искустава настају пријатељства која трају много дуже од играчког стажа. Нека од њих касније прерасту у кумства, љубави и бракове.
Наше просторије су место првих пријатељстава, првих путовања, првих љубави и неких од најважнијих успомена из одрастања. Награде временом остану на полицама, али људи и оно што смо заједно доживели остају у нама.
За многе од нас „Вук“ није само друштво којем припадамо, већ један од темеља и личног идентитета. Управо је тај осећај да сте део нечега што је постојало пре вас и што ће наставити да постоји после вас оно што чланове најчвршће везује за наше друштво.
Када погледате успехе које сте до сада остварили и генерације које су прошле кроз друштво, шта желите да остане као најважније наслеђе КУД-а „Вук Караџић“ из Осипаонице?
Када говоримо о наслеђу „Вука“, не мислимо само на резултате које смо остварили, већ пре свега на друштво које ће бити способно да траје и онда када се генерације и људи који га воде промене. Наш највећи успех биће ако иза себе оставимо стабилан ансамбл, очуван фундус, квалитетан репертоар и младе људе спремне да једног дана преузму одговорност за његов даљи развој.
Осамдесет година постојања показује да „Вук“ никада није припадао само једној генерацији. Свака је нешто наследила, нешто ново изградила и затим друштво предала онима који долазе после ње. Волели бисмо да тај континуитет остане његова највећа снага.
Наша жеља је да и будуће генерације у „Вуку“ пронађу своје место, стекну пријатеље, заволе традицију. Наш прави успех неће се мерити само оним што смо остварили, већ оним што ће наставити да живи после нас. Буду ли и наредне генерације окупљене око „Вука“ са истом љубављу, одговорношћу и осећајем припадности, и буду ли име нашег друштва и Осипаонице изговарале са истим поносом са којим га ми изговарамо данас, знаћемо да смо својој улози у његовој историји одговорили на прави начин. Јер „Вук“ не траје осамдесет година само зато што чува прошлост, већ зато што у свакој новој генерацији изнова добија своју будућност.
КУД „Вук Караџић“ из Осипаонице ове године обележава 80 година постојања. Како сте осмислили програм јубиларне године и које активности очекују чланове и публику?
Културно-уметничко друштво „Вук Караџић“ из Осипаонице основано је 1946. године, тако да током 2026. обележавамо осамдесет година постојања и непрекидног рада. Јубилеј оваквог значаја нисмо желели да сведемо на један концерт или свечано вече, већ да му посветимо читаву годину и кроз различите програме представимо све оно што је „Вук“ био, што данас јесте и што желимо да постане у будућности.
Зато је настао концепт обједињен слоганом „Осам деценија традиције – 1946–2026“. Сваки програм који смо приредили у овој години посвећен је једном важном делу идентитета нашег друштва – његовим почецима, месту у којем је настао, пријатељима, најмлађим члановима, песми, некадашњим генерацијама и данашњој најуспешнијој генерацији у дугој историји нашег постојања.
Јубиларна година отворена је у јануару програмом „Почетак једне приче“. У априлу смо, заједно са својим местом, учествовали у обележавању 200 година цркве у Осипаоници, док смо у мају приредили концерт „Пријатељи за 80“, на којем смо угостили ансамбле са којима нас повезују дугогодишње пријатељство и сарадња.
У наставку године очекују нас дечји фестивал „Будућност“, посвећен надолазећим генерацијама, и концерт „Глас традиције“, којим ћемо представити вокално наслеђе и рад певачких група. Свечана академија „Ово смо ми“ биће посвећена људима, догађајима и генерацијама које су обликовале друштво, док ће сусрети генерација „Једном Вук – увек Вук“ поново окупити некадашње и садашње чланове.
Обележавање јубилеја завршићемо великим гала концертом. Биће то сценска прича о путу који је друштво прешло од 1946. године до данас и прилика да се на једној сцени сусретну његова прошлост, садашњост и будућност.
Овом програмском годином не желимо само да обележимо велики јубилеј, већ и да оставимо трајно сведочанство о људима који су током осам деценија стварали „Вук“. То је наша захвалност претходним генерацијама, представљање данашњег друштва и обећање онима који долазе да ће прича започета 1946. године бити настављена.