Понекад најлепши сусрети долазе ненадано – тихо, скоро неприметно, као да се плаше да не наруше наш дан. А управо они га учине већим, топлијим и светлијим.
Дечак стидљиво улази у моју канцеларију.
Скупио се у себи, обара поглед и тихо пита:
„Да ли бисте хтели да купите једну слику? Сам сам је цртао.“
У рукама држи бели А4 папир за копирање. На
њему, графитном оловком, скицирана Огњена Марија.
„Продајем за двеста динара“, каже и гледа ме с надом, срамежљиво, као да
трепери.
Лепо, мило дете, крупних, паметних очију.
„Наравно“, одговарам и купујем слику. Питам га иде ли продаја. „Не баш“, признаје и слегне раменима. Охрабрујем га: „Михајло, улепшао си ми дан.“ Тако је рекао да се зове и да има тринаест година. Одлази бескрајно срећан, охрабрен, као да је у једном тренутку нашао своје место под сунцем.
Одлази срећан. А ја – још срећнија.
Необично дете.