ОТКРИЋЕ КОЈЕ ПРИВЛАЧИ ПАЖЊУ НАУЧНИКА ШИРОМ СВЕТА:
Пре само две године, када је централна зграда Народног музеја у Београду, због реконструкције морала да буде сасвим испражњена, а сви музејски предмети – препаковани и пребачени на безбедно место, у једној “затуреној” просторији у подрумима појавиле су се кутије обележене натписима “Сараорци 1957”. Међу стотинама керамичких и других предмета, неколико кеса биле су обележене: “Старчевачки гроб – старији неолит”. Одмах смо знали да смо наново “ископали” заборављени гроб… – прича, за Наше новине, Андреј Старовић виши кустос Народног музеја у Београду. Његова истраживања део су студије која је окупила више од стотину археолога, антрополога и генетичара широм света.
О неколико значајних археолошких локалитета Србије, при чему је један од важнијих налаза из смедеревског краја, ових недеља читава научна светска јавност има прилике много тога да сазна. Открића пружају важне закључке о томе ко су заправо преци данањших Европљана, а детаљи су, као студија древне ДНК публиковани у Нејчеру (Nature), престижном научном часопису.
Међу редовима овг рада, научници и археолози из преко 80 различитих институција, по први пут разоткривају генетску историју југоисточне Европе. Уједно, тиме су, након реконструкције генетске слике праисторије северозападне Европе, створили другу, највећу студију икада урађену.
Све почев пре око 8500 година. Земљорадња се проширила по Европи са југоистока, уз померање људских заједница из Анадолије. У овој студији публиковани су подаци о геномима 225 древних људи који су живели како пре тако и после ове транзиције, документујући сусрете и мешање две генетски различите групе људи –аутохтоних ловаца и сакупљача и придошлих земљорадника.
„Југоисточна Европа прва је територија на којој се земљорадња проширила из Анадолије у Европу. У овој студији по први пут добијене су богате генетске карактеризације овог процеса показујући како су локалне популације дошле у контакт са локалним азијским имигрантима у овом изузетном тренутку прошлости,“ каже Сонгил Алпаслан-Роденберг консултујући антрополог у Харвардској школи медицине која је идентификовала и узорковала многе од анализираних скелета.
„На неким местима, изгледа да је дошло до брзог мешања између ловаца – сакупљача и придошлих земљорадника,“ каже први аутор студије Ијен Матиесон, генетичар са Универзитета Пенсилванија, „али у већем броју случајева две групе су остале изоловане, барем током првих неколико стотина година. Ови ловци-сакупљачи живели су у југоисточној Европи током хиљада година, и морао је бити поприличан шок када су им се појавили ови нови људи—са потпуно различитим стилом живота и изгледом“.
Према речима Дејвида Рајха са харвардске школе медицине, руководиоца студије, три хиљаде година касније, дошло је до њиховог потпуног мешања: „Неке популације имале су касније око четвртине свог порекла од ловаца – сакупљача.”
У другим деловима Европе, ово мешање било је полно несразмерно, где је већински генетски материјал ловаца-сакупљача потицао од мушкараца. Међутим, у југоисточној Европи, образац је био другачији.„Ово показује да су начини интеракције између ове две различите популације били другачији на различитим местима.
Овај рад такође умногоме увећава број узорака са популације ловаца – сакупљача који су обитавали у Европи пре појаве земљорадње. У студији је презентован нарочито богат узорак од око 40 ловаца –сакупљача – рибара и раних земљорадника са шест археолошких налазишта из Ђердапа, који се налазе на обалама Дунава на граници Србије и Румуније. Резултати генетског истраживања показују да је ова регија била сведок интензивних контаката између ловаца – сакупљача и земљорадника, наводи се такође у сапштењу које је, у име мултидисциплинарног тима (117 археолога, антрополога и генетичара из 82 институције широм Европе и САД) објавила The Italian Academy for Advanced Studies in America.
Узорковање са локалитета у Србији обавили су Душан Борић са Колумбија универзитета у Њујорку, Драгана Антоновић из Археолошког института у Београду и Андреј Старовић из Народног музеја у Београду, чија су искуства и запажања посебно важна када је реч о истраживањима у овим крајевима. На питање „Наших новина“ каква је улога налаза из околине Смедерева и о чему се тачно ради, Старовић објашњава:
У питању су заправо два суседна археолошка локалитета, један у близини изворишта реке Језаве (Сараорци-Језава) и други, нешто јужније од села (Сараорци-Мајдан), која је још 1957. године ископавао академик проф. Милутин Гарашанин (у то време научни сарадник Археолошког института у Београду, а касније дугогодишњи предавач на Филозофском факултету). Основни разлог и повод за ова ископавања били су многобројни, још раније забележени површински налази који потичу из млађег гвозденог доба (оквирно време од 4. до 1. века пре нове ере, које се на простору Подунавља везује директно за Келте). На оба ова локалитета проф. Гарашанин је открио остатке насеља и гробова (па чак и један коњски гроб!), а на његово изненађење, у дубљим слојевима је пронашао и ретке трагове из времена раног неолита (тзв. старчевачка култура, од cca. 6000 до 5300 година старе ере), па и један непоремећени дечји гроб (девојчица), чије кости су биле и предмет скорашње посебне студије. Занимљиво је да је аутор истраживања још 50-их објавио неколико чланака у којима спомиње овај гроб, а каснијих година се на њега враћа само повремено (пишући нпр. капитално дело Праисторија на тлу Србије), али само у кратким цртама… Како сам гроб није имао никаквог накита или гробних прилога (посуде, алатке и слично), дуго се веровало да су и саме кости у међувремену уништене или бачене. Но, пре само две године, када је централна зграда Народног музеја у Београду, због реконструкције (која се ових дана завршава) морала да буде сасвим испражњена, а сви музејски предмети – препаковани и пребачени на безбедно место, у једној “затуреној” просторији у подрумима појавиле су се кутије обележене натписима “Сараорци 1957”. Тада је хитно организован и преглед и евидентирање материјала. Међу стотинама керамичких и других предмета, неколико кеса биле су обележене: “Старчевачки гроб – старији неолит”. Одмах смо знали да смо наново “ископали” заборављени гроб… Ово откриће није могло да наиђе у бољи час! Управо тих дана сам начинио договор са професором Дејвидом Рајхом са Медицинског факултета харвардског универзитета (Бостон, САД). Његове лабораторије на Харварду и МИТ сматрају се најреспектабилнијим у светским оквирима, а испитују древну ДНК и праве геномске студије читавих праисторијских људских заједница. Циљ новог глобалног пројекта био је да се прикупе узорци ДНК праисторијског становништва из практично читаве Европе (од Кавказа до Иберијског полуострва, од Балтика до медитеранских острва), али и предње Азије и северне Африке – каже Андреј Старовић.
Све ово урађено је са идејом да се унакрсном студијом генома, у дугом периоду од 12.000 година пре нове ере, па све до око 500. године пре нове ере, покуша реконструкција географског и историјског порекла становника Европе. Како су српски археолози још пре више од четири деценије препознали изузетно важан период од непуна три века (око 6300-6000. година пре н.е.), када на простор на Дунаву, низводно од Смедерева (а понајвише у Ђердапу) пристижу сасвим нови људи и са собом доносе неолит (прве житарице, стоку, керамику, трајна села), молба професора Рајха за Старовића била је да прикупи што више квалитетних узорака људских костију из овог времена. Наравно, напомиње он, поред ђердапских налаза са Лепенског вира, Падине, Хајдучке воденице, Власца и Ајмане, појавило се као изузетно важан и – налаз дечјег гроба из Сараораца, близу изворишта речице Језаве, на самој граници са данашњом Лугавчином.
Студија се ових дана појавила и одмах изазвала “буру” и огроман интерес у светским научним круговима, додаје наш саговорник. Захваљујући њој, постало је извесно је да је читаво становништво неолитске Европе настало мешањем “крви” староседелаца – традиционалних ловаца и сакупљача и – “дођоша” из далеке Анадолије, који са собом доносе велики технолошки прогрес и заувек мењају изглед и идентитет нашег континента… А где се то најпре десило? Па управо на потесу тока Дунава, од Смедерева – па до Кладова!
Наравно, рад на овом пројекту, заједно са колегама из читаве Европе, Америке, Аустралије, Африке и Азије, био је врло узбудљиво искуство. Након свих узорковања и пажљивог слања медицинарима, уследио је период ишчекивања резултата генетске анализе, која је спроведена у неколико светских лабораторија (поред америчких, биле су ту и лабораторије у Даблину, као и чувени Макс Планк институт). Коначно, сазнали смо разне дивне ствари: открили оца и ћерку на Падини, дечаке близанце на Власцу, прву генерацију дошљака и прво дете из “мешовитог брака”. Девојчица из Сараораца, иако је живела у нешто позније време старчевачких пољопривредника (око 5400 година пре н.е.), генетски је још и те како везана за своје мезолитске, дунавске “прадедове” – Смедеревце. Ово су заиста јединствени тренуци у научној каријери, када људи из прошлости “проговоре” директно о себи, свом пореклу, навикама, исхрани, здрављу. Стога ћемо овакву врсту научне сарадње сасвим сигурно наставити, јер постоји обострана воља и жеља.
На питање шта даље када је реч о археолошким налазиштима у Смедереву, Старовић каже да је читав тај потес, од Гроцке преко Брестовика, Умчара, Селевца и Колара, па све до Костолца и Рама, препун археолошких открића и важних налазишта, од којих су нека, како напомиње, стекла већ озбиљну светску репутацију – заправо, много су познатији у свету, неголи код нас.
Између осталог, то су златни и сребрни појасеви из Умчара и Колара, који су преостали иза моћних праисторијских аристократа шест векова пре Христа, фантастична осликана римска гробница из Брестовика, једна од престоница Империје – Виминацијум код Костолца, а да не говоримо о тврђави у Смедереву и њеном значају током српске средњевековне државе, додаје Старовић.
Међутим, поред свих ових важних сведочанстава и трагова, веома мало знамо о људима. Како су изгледали, колико и како су живели, од чега су боловали и како су се лечили и, коначно, одакле су дошли? Зато, наставак сарадње са научницима из Европе и Америке биће усмерен и ка историјским периодима, где очекујемо заиста озбиљна открића и непосредној будућности – поручује Старовић.