ПОВОДОМ ДАНА ДРЖАВНОСТИ И УСТАВНОСТИ
Текст: Зоран Јовшић
Устав из 1835. године био је наједмократскији основни законски акт у једној држави у европском „пролећу народа“ од француске револуције, до бројних слобдарских покрета широм континента. Надалеко хваљен, забрањиван од великих сила тог доба, дело је човека који је, вољом и опаким хироим судбине, умро на десет метара од Карађорђевог дуда, где је 1805. године ослобођењем Смедерева, настављена српска државност, прекинута освјањем тврђаве од Турака 1459. године.
На Сретење 1835. године отац српског новинарства Димитрије Давидовић, обзнанио је први модерни устав Србије – Сретењски устав. И, док данас овај догађај славимо као Дан државности, мало је оних који знају како је, због свог рада и визионарских идеја, прошао сам Димитрије Давидовић.
Димитрију Давидовићу су као узор за писање најважнијег правног акта Србије послужили најлибералнији устави тог времена, они који су већ били на снази у Белгији и Француској.
Тако је, Сретењским уставом, Србија постала прва земља, после Белгије и Француске, која је укинула феудализам. Устав је промовисао право на законито суђење, слободу кретања и настањивања… Уводио се српски као службени језик, декларисала се неприкосновеност личности, и промовисала равноправност грађана без обзира на веру и националност. У овом уставу је клица одредби Повеље о људским правима. Пролеће народа, је, очигледно, било узор великом „европејском“ духу оличеном у Димитрију Давидовићу.
Димитрије Давидовић је рођен у Земуну 1789. године. Он је један од такозваних пречанских Срба, који су помагали стварање нове српске државе. У Бечу је почео издавање Новина сербских и зато га сви у вашој новионарској бранши памте и славе као првог српског новинара. Било је то 1814. године, а касније је новине пренео и у Србију. Књаз Милош је од Димитрија тражио да помогне у писању првог српског устава – објашњава Дејан Радовановић, археолог и директор Регионалног завода за заштиту споменика у Смедереву.
Три светске силе тражиле су од Србије да забрани овај документ
Али Сретењски устав није био дугог века. Његово укидање од Србије су тражиле три иначе зараћене империје – Русија, Турска и Аустроугарска, а овакво решење једва је дочекао кнез Милош који и иначе уопште није желео устав који би му ограничио власт.
Сретењски устав, један од најважнијих правних аката у историји Србије, остао је на снази једва две недеље, а највећу цену за овај „слободарски излет“ платио је управо његов творац – Димитрије Давидовић.
Димитрије Давидовић, творац првог модерног устава Србије, након укидања овог правног акта пао је у немилост кнеза и истеран је из службе. Како су му раније, низом несрећних околности, сви чланови породице умрли, свој крст морао је да носи потпуно сам.
А кнез Милош није имао намеру да Давидовићу заборави „слободарство“ – он је практично протеран из Београда и послат да живи у Смедереву где му је била додељена кућа, земља и годишња апанажа.
Повуако се у кућу у Смедереву, где је живео до смрти 1938. године. Интересантно је да многи Смедеревци не знају где је била кућа Димитрија Давидовића. Ево да и то откријемо, његова кућа се налазила у близини Карађорђевог дуда и то је нова симболика овог чина и његове судбине, јер је умро надомак места где је диздар Мухарем Гуша предао кључеве града Карађорђу, чиме је ствосрена могућност да Србија обнови сопствену државност, изгубљену на истом овом месту падом Смедерева у турске руке 1459. године – каже Радовановић.
Неко би могао да помисли да уставотворац, с обзриом на године и болест и није лоше прошао, додељеном му кућом и новчаним принадлеђностима до краја живота. Многи историчари кажу да то ипак није било тако, јер је Милошева освета била далеко суптилнија… Новчана средства често су „случајно“ знала да касне, а Давидовић, већ стар и болестан, није могао да се бави пољопривредом, нити било каквим корисним занатима, па је тако, без породице и оклеветан, често самовао у беди.
Након три мучне године, Димитрије Давидовић је умро у Смедереву 6. априла 1838. године. Сахрањен је на необележеном месту, изван гробља, на ливади, вероватно на земљи која му је након прогона била додељена.
Оно што је посебно интересантно је да новине које је он основао „Новине сербске“ нису чак објавиле вест о његовој смрти 1838. године – каже Дејан Радовановић – али то је већ прича о нашим наравима и манама, која се, ето и данас, тако често понавља.