ТРАЈЕ 16 ДАНА АКТИВИЗМА:
… и боли. Али, мање него батине и понижења која се трпе годинама, некад и деценијама. Жену могу и треба да заштите институције, али највећу подршку, она која трпи насиље треба да добије у свом окружењу које ће јој улити наду и дати храброст да се отргне из насилног односа – ово су неке од порука са трибине одржане поводом Међународног дана борбе против насиља над женама.
После извесног времена и у Смедерево поново обележен 25. новембар, Међународни дан борбе против насиља над женама. Трибина посвећена овој тематици, са фокусом на нова законска решења која се примењују од пре пола године, одржана је у сали Скупштине града, а говорили су чланови тима из Тужилаштва, Полицијске управе, Центра за социјални рад и смедеревског Дома здравља.
Установљен од стране Уједињених нација, Међународни дан борбе против насиља над женама уједно, у свету означава и почетак кампање „16 дана активизма“. Ова глобална акција се одвија у 1700 организација у преко сто држава и завршава се 10. децембра, Даном људских права. У нашем граду је, након неколико година поново побуђен дух тог активизма и то трибином коју су организовали Народна библиотека и Град Смедерево.
Већег повода за овакав разговор, од процене да свака друга жена у Србији трпи неки облик насиља, нема. Разликује се облик, па се насиље може окарактерисати као физичко, сексуално, психолошко или економско, а заједничко сваком од тих облика јесте да углавном дуго остаје невидљиво.
Насиље над женама које чине њихови актуелни или бивши, ванбрачни или брачни партнери представља најучесталији вид насиља у породици и карактерише се трајношћу, широком распрострањеношћу, присуством традиционалних механизама окривљавања жртве, друштвених стереотипа који замагљују праву слику ове појаве и одговорност како учиниоца, тако и институција – истакнуто је на почетку трибине којој се одазвао велики број жена па је скупштинска сала била испуњена готово до последњег места. Свима њима, најпре се обратила градоначелница, поручујући да су жене снага сваког друштва и да онда када и саме то буду препознале, више нико неће моћи да покушава да их подреди користећи насиље: Одавно мислим да је жена стуб заједнице и друштва и ја то својим радом и показујем. Смедерево је међу ретким градовима који од 2014. имају жену на оваквој функцији. Ја се трудим да жене што више функција имају јер мислим да свака жена, исто онако како зна да води породицу, уме да буде и стуб у заједници. Свакога дана, а не само 25. новембра, треба да будемо свесни да жена не сме да трпи никакво насиље. Ни у породици, нити од било кога другог. Жена је та која рађа, продужава врсту, не би било света да нема жена. Ускоро ћемо чути какво је стање у Смедереву, ја могу да вам кажем оно са чиме се ја сусрећем када примам грађане. Некада, жене више не знајући где ће доћи, дођу и у мој кабинет и у последње време неретко ми се јављају и жене које су имале такве проблеме. Често долазе са незнањем где и коме да се обрате, неретко и разочаране јер тамо где су се обратиле не добију адекватан одговор већ се саме сналазе. Позивам их да се обрате било коме од чланова овог тима, наравно и мени, ми смо сви ту да решимо овај друштвени проблем. Желим вам добро здравље, много енергије, веру у себе и да полако преузимате кормило, да ми водимо наше животе и да они буду у нашим, а не туђим рукама, не плашите се никога, жене су најјаче – поручила је окупљеним суграђанкама Јасна Аврамовић.
Драгана Поповић, јавни тужилац Основног јавног тужилаштва у Смедереву, објаснила је које је новине донео Закон о спречавању насиља у породици који је ступио на снагу 1. јуна ове године.
Насиље у породици је присутно од кад је света и века. Раније је код нас ова област била регулисана Кривичним закоником (чланом 194. Кривичног закона) као и породичним закоником, али оно што је новина јесте да Закон измешта реакцију друштва, односно државних органа на период када постоји могућност да дође до насиља. Дакле, није нужно да насиље већ постоји, намера је да се делује превентивно.
Потребу за таквим мерама, показала је сама животна пракса и околности, јер су раније, жене, од почетка до окончања процеса против насилника остајале незаштићене. Сада, државни апарат регује онога тренутка када неко позове полицију и изрази било какав страх или сумњу да би насиље могло да уследи.
Значи, уопште то не мора да буде то кривично дело још увек, довољно је и да постоји тек и назнака да ће до насиља доћи. Члан 13. каже, свако мора да полицији, без одлагања, пријави насиље у породици, што је такође новина, а и сви други државни органи, уколико на било који начин сазнају да постоји насиље у продици у обавези су да га пријаве. Циљ закона је да омогући хитно и делотворно спречавање насиља, да пружи заштиту и подршку жртвама. Сваки акт физичког, сексуалног, психичког или економског насиља је насиље у породици. Битно је да се одрегује већ на тај први позив – истиче Драгана Поповић.
Оно што након тог позива следи је низ од неколико корака. Истог момента излази екипа, доводи могућег починитеља у полицијску станицу, а жртву ако треба, одводи у болницу или полицију. Одмах се позива и јавни тужилац. Закон налаже да полицијски службеник одмах прикупи сва потребна обавештења и направи процену ризика. Уколико установи да постоји непосредна опасност од насиља, предлажу се хитне мере. Има их две и односе се на удаљење учиниоца из стана без обзира на то чије је власништво некретнина, или на привремену меру забране да контактира жртву или да јој прилази. О томе, Тужилаштво одлучује у року од 24 сата и уколико се слаже са проценом, суду подноси предлог за изрицање поменутих мера.
Снежана Миловановић једна од надлежних полицијских службеника за сузбијање насиља у породици, још детаљније појашњава које су разлике у поступању од увођења новог закона напомињући да је код кривичног закона, кривично дело насиља у породици као и свако друго, што значи да су потребни докази да би се неко осудио. Пошто се раније најчешће дешавало да жртва одустане од сведочења или одустану и сведоци, чланови породице који користе право да не сведоче као блиски сродници, све је, ако нема других доказа, водило само ка томе да се кривично дело одбаци или не дође до пресуђења.
Новим законом је повећана улога Центра за социјални рад који је ту да подржи жртву, да она остане при својој изјави и помогне јој у томе шта ће даље радити. Закон о спречавању насиља у породици нама даје могућност да хитно реагујемо и да купимо неко време. Некада је то било овако – када нас неко позове, полиција је обавези да изађе на лице места и утврди шта се десило. Уколико је било елемената кривичног дела, узимала се кривична пријава, улазило се у предкривични, односно кривични поступак, прикупљали би доказе, обавештавали тужиоца и ту се завршавао посао полиције. Како је то на крају завршавано питање је… Некад уопште не дође до извршења. Или су казне условне, или су то неке мере безбедности, лечења алкохоличара и друго. У сваком случају то је све што је полиција раније могла да уради. Новим законом се то променило јер је предвиђено да се укључе све структуре друштва и да се уради нешто превентивно чак и ако нема доказа. Сада, када неко позове полицију, опет се излази на лице места, свако од полицајаца који има било какву информацију да је у току могуће насиље у обавези је да позове надлежног полицијског службеника. То су они који су прошли посебну обуку за примену новог закона, који знају детаље и у контакту су са Тужилаштвом и Центром за социјални рад. Сви они су део Координационог тима, разговарају о сваком предмету понаособ и налазе решење како ће се сваки предмет завршити. Поменута израда процене ризика коју полицијски службеник треба да уради мора да буде готова најкасније осам сати од довођења могућег починиоца у полицијску станицу. Све то, ради се на основу расположивих података и провера на терену. Уколико буду изречене хитне мере оне трају 48 сати, а ако је потребно, тужилац може да поднесе предлог да се продуже за још 30 дана – каже Снежана Миловановић из ПУ Смедерево.
Сваки сат је драгоцен је омогућава да се док је жртва на сигурном, далеко од насилника, заврше све процедуре и прикупи што више информација. Координациони тим се састаје на сваких 15 дана и прецизира даље кораке.
Када се то сведе на локални оквир и статистичке прилике у Смедереву резултат је следећи: од 1. јуна до 24. новембра, Тужилаштво је примило предлог за 147 хитних мера. Само у 16 случајева се није сложило са проценом полиције па је број изречених мера за толико мањи.
Највише их је било на почетку, у јуну 31 случај, у јулу и августу по 32. Дешавало се да дежурни полицијски службеник не иде по три дана кући и да је тужилац нон стоп, 24 сата доступан. По свој прилици смо те, најтеже случајеве одмах регистровали па је у наредним месецима број почео да опада. Тако у септембру имамо 17, октобру 14, новембру 21. Нешто смо урадили, заиста, овај закон има ефекта – каже Драгана Поповић.
Оно што је не ваља је што се чак и у оваквим случајевима дешавају злоупотребе. И то често. Јер, може се рећи да је тих 147 предлога од полиције половина укупно пријављених случајева међу којима има свега и свачега, само не насиља у породици. Има, на жалост оних који покушавају да извуку неку корист, поготово у бракоразводним парницама или приликом доделе старатељства, па лажно пријављују насиље.
Трудили смо се да објективно проценимо, да никога не оштетимо. Није лако избацити човека из куће, мора се пажљиво одлучивати, а то је тешко на основу једне дојаве. Треба добро све сагледати пре него што закључите да заиста постоји могућност да та особа у наредним сатима, или током ноћи направи нешто још горе… Трудимо се да не погрешимо – додаје тужилац.
Весна Емершић, социјални радник у Дому здравља Смедерево, овом тематиком се бави дуже од три и по деценије. Према њеном мишљењу, проблем насиља не примећујемо на време, а када „нарасте“ онда ескалира уз последице које могу бити трагичне. Све, заправо почиње наивно, још током забављања, али иза наизглед ситних несугласица крије се будући потенцијал за насиље који се по правилу, одвија у шаблону:
Никад насиље које жртва трпи у браку није почело тек у браку, било је назнака тога и раније. То је оно кад је мушкарац страшно љубоморан, а ви мислите да то значи да вас воли. Знате, кад се мала деца туку, а одрасли кажу „ко се воли тај се бије“. Где сте ви видели да се бије неко ко се воли? Онога кога волимо, њега штитимо, пазимо, мазимо, грлимо. Јако би било важно да имамо предбрачна саветовалишта, да се врши превенција пре него што до насиља дође. Да наше девојке у току забављања умеју да препознају када је њихов момак спреман на то да их ставља у изолазцију, да почне да управља њиховим животом, да налази мане њиховим сродницима и другарицама, да је окреће искључиво према себи и да је држи уз себе, без могућности утицаја других људи из непосредног окружења. То је први вид насиља и оно што му омогућава да касније, после неког времена само развија насилничке тактике. Насиље је увек последица неравнотеже моћи. Између два детета, између две државе, кад је један јачи, а други слабији, обично ће онај јачи покушати да успостави однос моћи и да оствари неку добит зато што је онај други слабији. У браку и у везама исто је тако. Значи, у основи насилничког понашња је жеља за доминацијом, за моћи коју обично испољава мушкарац зато што је јачи у вези и зато што је негде обичај у српском народу да је он глава породице, да привређује и зарађује, а да жена треба да негује децу, ћути и трпи. И не само што жртва трпи насиље, већ су и деца изложена. Чак и онда када насиље није њима директно упућено. Када присуствују насиљу над мајком и они су жртве. Најгоре у тим браковима је што ваша деца буду колатерална штета. Деца која расту у односу насиља и сама постају насилници. Девојчице које су одрастале у породицама где је мајка била жртва, имају модел према коме траже мушкарце, по узору на оца кога су нормално, волеле, па без обзира на то шта су му замерале, те особине неће препознати код свог будућег партнера. Тако да најчешће, мајке које су трпеле насиље, после пате још више гледајући како њихове ћерке пролазе исто то или можда још горе. Јако је важно прекинути насиље, не само због вас, већ због тога да бисте својој деци пружили прави модел понашања за будући живот. Јер, једног дана ви ћете бити исто тако делимично одговорни за породичне односе у којима ће живети ваша деца. Ја сам неко ко у Дому заиста може саветодавно да пружи помоћ и врло често долазе жене. Али, не могу само институције да заштите жену. Њу, пре свега мора да заштити непосредно окружење. Статистика показује да жртва трпи насиље у просеку од три до пет година пре него што било коме ван породице сигнализира то. Јако је важно како ће се у том тренутку понашати особа којој се она обрати. Раније се дешавало да се обрати мајци или сестри, а да јој оне кажу „сама си бирала, па га и трпи“. Ми често имамо визију да за нашу децу не постоји савршен партнер и увек имамо тој будућој снаји или зету неку замерку да нађемо. Онда жена, када у браку почне насиље, има грижу савести и размишља: „мени су моји рекли шта ће ти он, како сад да признам да он није добар, тиме признајем своју грешку“, или се питају шта ће рећи свет, да ли да буду одговорне за то што ће деца расти без оца… На крају, она се удала за тог човека зато што га воли, та љубав макар и у траговима још увек постоји чак и ако је он насилан – напомиње Весна Емершић.
Насиље јако дуго траје, углавном годинама, јер се не дешава 24 сата, 365 дана у години. Појављује се у цикличним круговима, објашњава она. Постоји период напетости, то је припрема за насилни догађај. Шта год жртва да уради, до насиља ће доћи, јер је насилник научио да све своје фрустрације празни у кући, најчешће над женом.
Онда долази до насилног догађаја, разбијања намештаја, лупања, вређања, физичког разрачунавања. Следи – медени месец. Он се каје, диван је, доноси цвеће, хоће и да скува кафу, уради још понешто и она се нада да до насиља више никад неће доћи. Оно што је мени, као некоме ко ради са жртвама већ 36 година јасно, то је да оне врло тешко излазе из тог односа. Некад је потребно три, пет, седам па чак и 11 пута да изађу из насилничког односа и да се врате у њега да би донеле коначну одлуку. Најчешће, жена живи у кући која је његово власништво, он једини ради, на страну и то што су раније, судски поступци трајали јако дуго, ако она проведе шест месеци са насилником након поднете кривичне пријаве, он је за то време на њу на хиљаду начина могао да врши разне утицаје да она повуче пријаву. Немојте никад да кривите жену која је покушала да изађе, па се вратила. Будите ту, негде близу, пружајте јој подршку, оснажујте је, причајте јој да знате да има жена које су успеле да реше свој проблем, будите ви неко ко ће помоћи да једног дана има одступницу у тренутку када реши да изађе из насиља. Тада би најбоље било да направи план изласка из пордице, прикупи документацију своју и дечију, нешто ствари однесе код рођака или пријатеља који ће је прихватити и да у тренутку када изађе, да уз себе има децу и све основно што ће јој бити потребно да живот иде даље. Ми, у Дому здравља имамо обавезу да пружимо здравствену заштиту, лекар који је први видео жртву је у обавези да попуни образац о евиднетирању насиља и да детаљно опише све што на жртви види, чак и кад нема физичких повреда. Битно је да се опише како је дошло до насилног догађаја и да то буде процесуирано на време. Ми имамо обавезу да податке са тог обрасца пошаљемо у писаној форми Центру за социјални рад и полицији јер је то један од делова истражног поступка. Жртва не мора тај документ да искористи и покрене поступак. Има право да каже да то не жели, ако нису у питању тешке телесне повреде. Али, тај документ који направи лекар је трајна судска докуметација. Ако она за пет или седам година жели, то може да употреби као доказ да је насиље било примењено. То је јако битно и кад се доноси одлука о поверавању деце, ако постоји таква одлука, Центар за социјални рад ће много теже доделити старатељство насилнилику ако постоји доказ о томе.
Војислав Ћорлука, руководилац Службе за заштиту деце и омладине у Центру за социјални рад и координатор тима за заштиту жртава насиља, истиче да је насиља било и да ће га бити, али да је најважније што је сада, тај проблем препознат системски и што се на томе ради систематски. То су два сегмента која омогућавају да све ово што сад радимо, радимо смисаоно и да има неког ефекта. На сваке две недеље се састајемо, сваку појединачну пријаву разматрамо и оно што добије етикету процене степена високог ризика, разматра се веома озбиљно. Центар је дужн да препозна и процени ризик, дужни смо да жртви пружимо заштиту, у зависности од степена ризика то може да буде и смештање у хранитељске породице, сигурне куће и слично. Правимо план како да ојачамо жртву да изађе из насиља, јер на крају, ова подршка не траје вечно и она у неком тренутку мора самостално да настави да функционише – закључује Ћорлука.
На самом крају трибине, догодио се свакако најпотреснији моменат јер је једна наша суграђанка одлучила са осталима подели своје тешко животно искуство говорећи о свим врстама тортуре и понижавања које је годинама трпела, да би након тога ипак смогла снаге да стави тачку на злостављања. Уз њено допуштење, то, надасве веома емотивно и узнемирујуће сведочење, објавићемо у неком од наредних бројева Наших новина.