ЈУБИЛЕЈ ЈЕ ПРОШАО, МОНОГРАФИЈА ОСТАЈЕ:
Јубилеј, обележен прошлог Аранђеловдана, био је повод за настанак овог летописа. Свечаности и церемоније су прошле, али је занавек остала – књига, штампана ове године. Историју смедеревског здравства сажео је садашњи директор Опште болнице, прим. мр сц мед. др Ненад Ђорђевић.
„Летопис смедеревског здравства – 150 година болнице“ обухвата 19, 20. и почетак 21. века. У уводном делу је историографски обрађен развој здравства у Смедереву, а потом и историјат служби у болници. Такође је приказан и развојни пут друге две самосталне здраваствене установе у Смедереву, Дома здравља и Апотеке Смедерево, као и рад подружнице Српског лекарског друштва и Удружења медицинских сестара и техничара. Ту су и изводи из штапме који се односе на прославу јубилеја, сажеци на енглеском, руском, немачком. Изадње има 528 страна и богато је илустровано фотографијама и другим прилозима. До свега је било веома тешко доћи: Стицајем околности ми у Смедереву нисмо имали среће када је реч о чувању архивске грађе. Податке смо успели да нађемо у архивима Србије, Војводине, Југославије, Београда, Пожаревца, библиотеци Матице српске. У тим изворима, појединачно гледано нема много, али има понешто занимљиво. Књигом јесам задовољан, али би требало да има бар још 1000 страна, толико материјала и података ми је још остало у рукописима – казао је Ђорђевић приликом промоције. Како је објаснио, зачеци медицине на територији Смедерева датирају из римског периода, утврђења Монс Ауреус и Винцеа су морала имати своје лекаре, а у близини је и Виминацијум, где су археолози пронашли медицинске инструмене. По одласку Римљана град губи на значају све до подизања средњевековне тврђаве. Деспот Ђурађ је био јако богат, то је утицало и на живот на двору, било је много породица из Дубровника и Италије, а од 1428. и лекари, магистар Јован, Јаков и други. Доласком Турака, назадује и ова област, а здравствена култура се поново развија с почетка 19. века. Ипак, све до хатишерифа, ми немамо лекара на територији Смедерева. У деветом члану хатишерифа је одлука о оснивању болница. Србија је имала само 700 000 становника и пет градова међу којима и Смедерево, остало су биле вароши. Први записани податак о постојању лекара у нашем граду је из 1836. када је ту боравио Рус, Григорије Рибаков, који је претходно радио у пожаревачкој болници, иначе првој у Србији у том облику како данас замишљамо болницу.Он је, наводно је бежећи из царске Русије изгубио документа и дипмому, није имао доказ о образовању, али се бавио медицином – објашњава аутор. Први, прави лекар, Константин Михајловић, у Смедерево долази 1839. по одлуци тадашњег начелника Санитета, Карла Пацека, који је лекаре поставио у девет општини. Уводи се и први писани кодекс лекарске професије, који прописује на који начин треба радити. Услов је да морају бити школовани доктори медицине или магистри хирургије, да знају српски макар колико је потребно за основну комуникацију са пацијентма (ово стога што су лекари у то време махом били странци) и да треба да буду „праведни, истинити, неподмитиљиви, смирени, искусни, пријатни…“ да се труде да упознају начин живота становништва јер ће тако моћи да уклоне многе штетне навике. Први лекар је у Смедереву остао 12 година. Био је добар у својој струци, али груб према пацијентима код којих би приметио да су прво на „лечење“ ишли код „баба“. Ту борбу против празноверја и сујеверја, наставио је и његов наследник, Валента, након што је Михајловић премештен у Пожаревац. Други смедеревски физикус иначе Чех, Јован Валента један је од значајнијих смедеревских лекара, али и важно име медицине у Србији уопште. И он је провео 12 година у Смедереву, боривши се против надрилекарства и свих негативних појава у друштву (забележено је између осталог, да успротивио свештенику који је венчавао малолетне). У то време, обавеза лекара је била да раде и обдукције, а из једног извештаја о неколико обдукција које је он записао, доста сазнајемо о нашем менталитету, обичајима, навикама, суровости тадашњег друштва, нарочито према женама које су од последица батина и умирале. Валента није дочекао испуњење својих намера да се у Смедереву подигне велика окружна болница, а каријеру је наставио у Београду, био први управник болнице на Палилули, професор Велике школе. Објавио је три књиге о хигијени и чувању здравља. Један је од оснивача Српског лекарског друштва, а то је био и наредни смедеревски лекар, Бернхард Брил (до 1867). Новоизграђеном болницом у Смедереву управљао је Младен Обрадовић, а први болнички лекар био је Франц Тесар. Др Лаза Димитријевић је у Смедереву службовао у два наврата. Остао је упамћен као врстан лекар али и борац за боље комуналне услове, спречавање лоших навика и нехигијене која проузрокује болести и заразе. У Србији је познат као аутор за оно време ванредно много читане књиге „Како живи наш народ“ за коју је материјал сакупљао управо у смедеревском крају. Србија је међу првим земљама у свету 1893.увела вакцинацију против великих богиња, а др Димитријевић је о томе забележио многа искуства и немоновне пратеће проблеме и реакције становништва на вакцинацију. Када се се историјата поменутих личности, пређе на прошлост саме болнице и недаће кроз које су уз Смедеревце пролазили сви поменути лекари, кључна је била 1865. када Кнез Михајло доноси Закон о устројству болнице, и годину дана касније, декретом, 21.новембра, оснива болницу у Смедереву. Велики проблем је био простор за рад. Прво је била у једној приватној кући на Царини. После неколико неуспелих лицитација, земљиште је обезбеђено 1885. Објекат, смештен на месту на коме се и данас налази болнички комплекс, био је павиљноског типа, са две зграде за смештај болесника и једном управном. Током Првог светског рата претрпеле су велика оштећења, па су пацијенти збрињавани у импровизованом простору смедеревске Гиманзије. Модерно уређену болницу, са приземљем и спратом, која је могла да задовољи потребе града и околине, Смедерево добија 1938. Заслуге за то припадају др Драгошу Поповићу, интернисти, који је био и први управник. Експлозија 1941. оштетила је и нову болницу, али је до краја године потпуно обновљена. Пред крај рата, донета је одлука да се у нашем граду формира болнички центар за прихват рањеника из Београда и окружења. Тако су у четири различита објекта у граду били смештени рањеници. Опрему потребну за кревете поклонили су грађани. Према проценама, 10 000 људи је за то време прошло кроз болнички центар. Шта је то Смедеревски лазарет (московских старообредника), шта се могло пронаћи у извештајима и дневницима лекара, како су протицала ратна времена и због које заблуде су рањеници нерадо одлазили на лечење у Смедерево и још много тога занимљивог за сваког ко жели да мало боље упозна не само прилике у медицини већ и живот у Смедереву прошлости уопште, налази се међу корицама монографије „Летопис смедеревског здравства – 150 година болнице“ др Ненада Ђорђевића.
Добро је што је књигу писао лекар
Сама идеја о изради монографије је код Ђорђевића морала дуже постојати, али су први, конкретнији кораци учињени почетком 2016, када је своју идеју изложио директорки Историјског архива у Смедереву, уједно је замоливши за подршку у прикупљању потребне грађе. Сазнање да монографију неће, како то обично бива, приредити неко ко је вичан истраживачком раду и комплексном послу уз добро познавање друштвених наука, у први мах, њој није деловало охрабрујуће. Међутим, све моје бојазни су се распршиле већ након првих месеци када смо заједно посетили архиве и када сам видела са којим искуством и лакоћом аутор барата архивском грађом и систематизује податке. Резултат је успешна публикација која ће дати велики допринос познавању завичајне историје. Мени је изузетно занимљив тај први део који обухвата 19. и 20. век, и у коме је обрађен велики број архивских докумената до сада непознатих јавности, а који бацају једно ново светло на свеукупну слику нашег краја, да боље сагледамо како се живело, како су се људи односили пре свега према личном здрављу, како је држава реаговала, и колико је и како улагала у здравство. Мени, као истраживачу, а верујем и свима који се баве истраживањем нашег наслеђа, ово је драгоцено штиво, даје многе одговоре. Кроз причу о развоју здравства ми можемо јасније да сагледамо зашто су се неке ствари одвијале тако како јесу када говоримо о другим пољима друштвеног живота. Други део књиге је такође врло значајан, јер пружа приказ свих тренутно запослених, па ће генерације које долазе на једном месту имати комплетан приказ рада болнице и здравства Смедерева у овом тренутку. На крају се испоставило да је управо то што је књигу писао лекар, а не историчар, била предност јер неко ко није из медицинске струке, не би то сагледао на овај начин, ни умео да у тим подацима препозна посебно значајну информацију – каже Данијела Милошевић, директор Историјског архива.