ДЕВЕТА НОЋ МУЗЕЈА – СУСРЕЛИ СЕ РУДНИК И СМЕДЕРЕВО:
Смедеревци су у овогодишњој „Ноћи музеја“ на располагању имали две локације. У Музеју и Галерији сачекале су их нове изложбе.
Изложба је аутентичан израз промишљања о деспоту Ђурђу Бранковићу и његовом времену као вечитој инспирацији, казала је, пожелевши добродошлицу публици девете „Ноћи музеја“ у нашем граду, директорка Татјана Гачпар и додала:
Свој предани истраживачки рад и љубав према нашем наслеђу, овом поставком још једном показују аутори, мр Снежана Цветковић и Мирослав Лазић и представљају лик деспота Ђурђа у делу браће Настасијевић. Изложба открива историјске и културне споне између Смедерева и рудничког краја, а кроз дела Момчила, Светомира, Живорада и Славомира Настасијевића. Програм је реализован захваљујући позајмици предмета из Музеја рудничко – таковског краја у Горњем Милановцу, као и установа у Београду – Музеја позоришне уметности и Музеја савремене уметности, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и Народне библиотеке Смедерево.
О Ђурђу се може говорити на много начина, и немогуће је избећи да бар на моменте не будете емотивни и субјективни, ако сте из града који је он подигао, казао је Лазић објашњавајући да је за читав колектив смедеревског Музеја импретив говорити о деспоту, који прожима основну изложбену поставку и све оно што се у тој установи иначе ради.
Као и наши преци и ми настојимо да сагледамо историјску личност Ђурђа Бранковића. Они су се 1930, када се обележавала 500. годишњица изградње Малог града, трудили да ту велику прославу дигну на национални ниво. Припремајући се за тај важан догађај, пут их је одвео у Рудник. Не без разлога, тог лета је поново покренута и раније помињана прича, а овога пута у штампи је изашла вест да је пронађен гроб Деспота Ђурђа Бранковића. Тадашњи председник општине Смедерево, Љубомир Видаковић познатији као Љуба Бог, одмах је разумео значај ове вести, упутио се у Рудник где је отишао још неколико пута, чак је и град финансирао ископавања која је водио фотограф Благоје Ђорђевић, али на жалост од тога није било ништа. Гроб Ђурђа Бранковића тада, као ни много касније, па ни данас, није пронађен – објашњава Мирослав Лазић.
Но, без обзира на то везе Ђурђа, његове породице и Рудника, а самим тим и Смедерева, вишеструке су. Најпре, деспот Стефан Лазаревић је управо на сабору у рудничком крају Ђурђа прогласио наследником. Према неким претпоставкама,Ђурађ је живот окончао под Рудником, а извесно је да је ту преминула и Јерина, додуше под још неразјашњеним околностима. Река крај Горњег Милановца зове се Деспотовица, по Ђурђу, а и сам град се раније звао Деспотовац, док га Милош Обреновић није прогласио Милановцем по свом брату. На Руднику су развалине утврђења чији је назив Ђурђиц…
Оно што ми знамо данас, много боље знала су браћа која су одрастајући, надахнуће добијала у тим бројним причама о деспоту из рудничког краја, што ће касније прожети њихов рад, јер је свако од њих је настојао да исприча нешто о Ђурђу, а његова прича је достојна можда и најбољих античких трагедија. Нека ова изложба буде инспирација за нека нова промишљања о деспоту, јер прича о њему није завршена. Циљ нам је да код вас, да пре свега пробудимо емоције и да нас оне натерају на делање, да сачувамо ту баштину коју нам је, како духовну тако и материјлану, оставио Ђурађ. Верујем да је то био и циљ браће Настасијевић – напомиње Лазић.
Живорад Настасијевић био је сликар, Момчило је био прфесор фразцуског језика и књижевник, Светомир композитор и архитекта, Славомир професор књижевности и аутор многих истроријских романа. Оно што је, напомиње коаутор изложбе, мр Снежана Цветковић, веома важно, је да су рођени у крају „натопљеном“ средњевековљем. Преселили су се у Београд 1920, и ту, једном недељно окупљали интелектуалце. Тако се родила идеја о уметничком друшву „Зограф“, које се бавило оживљавањем средњевековне традиције и културе. Подржавали су окупљање уметника и заједничко деловање око једног имена. За браћу Настасијевић, то је био Ђурађ. Момчило пише музичку драму, тако сугестивно да његов брат Светомир не може да остане равнодушан пред тим либретом и компонује оперу „Ђурађ Бранковић“. Живорад приређује сценографију, Славомир је драгоцени сраданик као неко ко познаје средњевековну историографију. Тријумф тог деловања била је драма „Ђурађ Бранковић“ која је и нама централна тема. Изведена је у јуну 1940. у Народном позоришту у Београду. Имала је огроман успех. Момчило није доживео извођење, а његове колеге и пријатељи који су приредили дело на сцени, сво цвеће добијено на премијери положили су на његов гроб. Опера је требало да буде изведена и у Смедереву, где су тим поводом боравили Светомир Настасијевић и диригент опере, требало је изабрати место у малом граду на коме ће бити изведена. Ратне околности су осујетиле ту намеру. Изведена је још једнм 1976. Недуго потом, Славомир објављује роман „Тешко побеђенима“. Живорад Настасијевић је први пут у Смедереву био као врло мали, имао је 11 или 12 година и тада је нацртао део смедеревског града. Ми за ову прилику нисмо добили оригинал већ реплику, али та слика говори да су они одрасли на уз историју о Бранковићима, а драмом су на неки начин покушали и да рехабилитују Јерину и читаву причу око проклетства као и да приближе све напоре потребне да се подигне смедеревска тврђава – закључила је мр Снежана Цветковић.
Изложбу је отвореном прогласио заменик градоначелника Бојан Теофиловић, поручујући да за афирмацију историје и баштине нема бојазни докле год на томе, уз толико посвећености и пажње, у Смедереву раде људи попут Мирослава и Снежане.
У наставку програма, одржан је концерт оркестра „Светлост“.
Никако да ресетујемо систем…
У оквиру овогодишње „Ноћи музеја“ Галерија савремене уметности приредила је нешто другачији програм који је практично настао специјално за ову прилику и управо за тај простор. Изложбу „I’m Forever Blowing Bubbles“, Саше Ткаченка чине три сегмента и може се рећи да је друштвено ангажована јер заправо преиспитује данашње поимање успеха:
Изложба је конципирана у односу на сам простор галерије, који корисим као основу. Две платформе су сразмерно смањене основе галерије које представљању супрот-стављене територије. Преиспитујем оно што је моја дилема – шта је појам успеха у савременом друштву? Зато сам поставио два топонима, дијаметрално супротна. На једном од њих је телевизор који преноси информације са спортских кладионица чији су резултати неким људима, данас могући извор прихода, то је симулација неке алтернативне економије, а са друге стране тог „огледала“ је графикон који показује однос губитка посла појавом великих криза и рецесија у свету од „Велике депресије“ па завршно са 2008. Мени је било интересантно да графикон претворим у једну боју и онемогућим јасно читање како се то кретало кроз историју. Покушавам да банализујем проблем тога шта је реална ситуација и како се ми односимо према њој. У ћошћку је застава која носи назив изложбе „I’m Forever Blowing Bubbles“ и представља мој проглед са стране, поглед са маргине који је усмерен ка центру и та сама аутоиронија завара круг, објашњава Ткаченко. На питање да ли уметник треба да буде неко ко са стране само прати шта се дешава „безбрижно правећи мехуриће“ или пак има обавезу да се активније укључи у друштво, аутор каже да је тај откон само привидан и да се и он често пита да ли је решење у томе да се сви баве сагледавањем ситуације кроз ружичасте или наранџасте наочаре, или да, промену у друштву покренемо најпре од себе, корак по корак ка бољем. Наш систем има неки „баг“ и никако да се ресетује. Из оно мало искуства које имам у раду у иностранству сматрам да је уметник увек и свуда углавном сам себи препуштен, закључује наш сагворник.