ДВОСТРУКИ ИНТЕРВЈУ – ПИСЦИ ЉИЉАНА ШАРАЦ И САША ЕДИ ЂОРЂЕВИЋ
НН: Више од месец дана прошло је од увођења ванредног стања, а то је драстично променило нашу свакодневицу, па и део који се односи на културу. Како Ви проводите то време и по чему ћете памтити ове недеље?
Љиљана: Ових дана се осећам као мушица у пауковој мрежи. Пролазе ми дани, недеље, па и месеци, онако као се мора, у трпљењу, седењу код куће, бризи за људе које знам и не знам!… Биће ово заувек изгубљено пролеће. Шта год да пробам, радим са пола снаге. Неки подмукли немир ме грицка и тишти. Појавила се пукотина на мом оклопу. Због тога нема полета, ни ентузијазма чега год да се подузмем. А ако сам ја у минус фази, такви су ми и резултати… Дуго сам причала како немам времена, али сада га имам и превише. Да парафразирам песника: Кавез је кавез, чак и када је златан!… Трудим се да се упослим кућним пословима. Да и у овим (не)приликама успоставим неку рутину. Рада сам да будем на ауто-пилоту и да не размишљам много, или уопште ако је могуће. Али није… Недостају ми ђаци, школско звоно. Подиђе ме језа када када прођем поред пустог школског дворишта, док журно идем у набавку. Све ме растужи. То што ћемо највероватније ове године остати без матуре и екскурзије, што ће се осмаци растати, а да честито заједно више и неће сести у школске клупе… Исто је и са матурантима у средњој школи… Све је као у неком апокалиптичном филму који смо до пре који месец сврставали у научну фантастику… Када упаднем у црни вир таквих мисли, сетим се мудрих речи своје баке која је говорила да после кише долази сунце, да све пролази, да је спасен онај ко је стрпљен… Значи, нема друге него да се стисну зуби и изгура и ова мука до краја. Најчешћа реченица коју сви изговарамо из срца ових дана јесте: само нек смо здраво!
Мојим Смедеревцима бар духа, снаге и ведрине никада није мањкало!
Еди: Ова ситуација је изненадила све, и грађане и државу. Почело је некако издалека, скоро безазлено, већина је мислила да ће Корона вирус да прође поред нас. И ја сам био у тој групи. Онда су се ствари одједном закомпликовале и ево нас у борби против епидемије, са болницама пуним тешких болесника, у све дужим карантин-блоковима, са полицијским и војним патролама које крстаре градовима чије су улице углавном празне. Памтићу ове недеље по спором животном ритму, али и по нашим новим поделама, којима смо, нажалост, веома склони. На приватном плану, десило се да је моја ћерка јединица, Сара, добила сталан посао као медицинска сестра у једној болници у Београду, где сада брине о људима који су најгоре погођени заразом и дишу помоћу респиратора. Поносан сам на њену хуманост и храброст. Иначе, слободно време углавном користим за кинематографски студијски рад; посвећен сам припремама за снимање филма „Лептир“, за који сам написао сценарио по истоименој причи чији смо аутори моја животна сапутница Јована Атанацковић и ја. Пројекат је озбиљно одмакао, а екипа је свакога дана све јача. Наравно, одржавам и певачко-свирачку форму.
НН: Шта је то што Вам највише недостаје и има ли с друге стране, ова ситуација ипак и неке предности? Јер има људи који кажу да су напокон стигли да се посвете многим стварима које су желели а које су стално одлагали због других обавеза…
Љиљана: Тек сада схватам колико волим свој ужурбани, обавезама накрцани, дан. У том брзом ритму ја сам се одлично сналазила. Јесам повремено осећала умор и засићеност, али је на мени било да одлучим и мало застанем. Волим изазове и сама их себи најчешће и постављам, тако да је одлична ситуација она над којом имам контролу и којом сама управљам. Ове ванредне околности су ме ишчупале из корена и венем. Надам се да неће предуго трајати. Оптимиста сам. Ма шта други причали, надам се у јуну привођењу школских обавеза крају, а крајем јула већ себе видим на морској плажи, јер већ смо је били изабрали… То ме и држи да не потонем. Надам се бољем. За оно што волим увек проналазим времена. Ових дана гледам да и синове укључим у то. Установили смо ритуал да свако по подне заједно одгледамо један филм. Могу вам рећи да је уживање велико, а утисци фантастични.
Еди: Ово релативно кратко траје, још ми ништа посебно не недостаје. Али, не видим ни било какве предности. Превелика су ограничења слободе, многим људима је угрожен посао и егзистенција, државне службе су на максимуму ангажовања… Ситуација је веома непријатна и служи да се озбиљном принудом сачува здравље људи. Све друго је тренутно споредно и безмало заустављено. Покушавамо да неке ствари доживимо или прикажемо као добре стране, али то је само одбрана од нелагодности. Хм… Ако је потребно да будемо присилно затворени у куће да бисмо се посветили себи, породици и стварима које волимо, требало би да се запитамо какав то живот водимо у нормалним околностима. У најкраћем: једва чекам крај ванредног стања, да наставим тамо где сам стао.
НН: Да ли је можда ово била прилика да више пишете? Ако јесте, шта то настаје ових дана?
Љиљана: Протраћити ово време које сам добила, иако га нисам тражила, чинило ми се, и чини ми се, као грех. Стога сам распоредила снаге, јер ми је пажња расута, па врло марљиво и вредно свакодневно урадим нешто ново и корисно. Нека је то и корачић, осећам се да идем напред! Радим на скици романа за децу. Прекрајам и довршавам роман који планирам за наредну годину. Грицкам нокте и спремам стратегију шта ћу са својим шестим романом ,,Златна жила” који је одштампан у невреме и сада заробљен стоји у штампарији. Пишем књижевне приказе, блог и интервјуе за свој сајт www.ljiljanasarac.com који је ових дана дивно посећен. Уз све то, почела сам да читуцкам о једном занимљивом и мало спомињаном нашем краљу. Прикупљам материјал, нека се нађе…
Еди: Околности донекле јесу повољне, али инспирација не бива на силу и по распореду, за озбиљно писање је потребно да се поклопе многе коцкице. Наставио сам писање свог петог романа, који ће носити наслов „Уметник“, али сам се много више ангажовао око филма. Завршио сам поменути сценарио и обавио много консултација са сарадницима око локација за снимање, поделе улога, финансија и других битних ствари.
НН: Обоје сте Смедеревци, шта људима у родном граду (који су ако је бар судећи по садашњем броју оболелих били прилично дисциплиновани) поручујете, како да преброде ову ситуацију?
Љиљана: Мислим и надам се да је најгоре иза нас. Поручујем својим земљацима да тако гледају на ствар. И да издрже још мало. Мојим Смедеревцима бар духа, снаге и ведрине никада није мањкало!
Еди: Пре свега, морамо бити свесни да од нас као појединаца не зависи скоро ништа. Слагали се или не са мерама које су на снази, морамо да их поштујемо. Најважније је да сачувамо телесно здравље и душевни мир. Недостатак дисциплине може да угрози и нас и друге људе, а недостатак стрпљења доводи до фрустрација. Верујем да ћемо се кроз неколико дана ратосиљати овог биолошког уљеза и вратити уобичајеном начину живота.