Ужелели смо се родитеља, дружимо се са децом, а вести избегавамо!
Викенд за нама као први у коме је забрана кретања трајала од суботе у 13 сати до понедељка у 5 изјутра, наши суграђани памтиће различито. Наравно, свако има своје виђење целе ситуације али се већина слаже у оцени да је, без обзира на то каквог смо мишљења о свим теоријама о настанку мутирајућег вируса које нам се пласирају, најважније да издржимо мере кућне изолације јер се само тако назире крај овој епидемији. Такође, већина њих ову ситуацију користи тако што неупоредиво више времена проводи са породицом што је, како су се сложили, једина добра ствар у читавој причи о пандемији. Ево како им протичу дани, шта им смета, шта им недостаје, а шта их највише нервира.
Александра Миловановић:
За моју генерацију ванредно стање није ништа ново. Одрасли смо познајући углавном укус како табле уместо млечне чоколаде, сока из кесице, а не 100 % воћног. Чини ми се да смо и даље остали трезвени, не гутамо баш све што нам се сервира, размишљамо својим вијугама. Пре месец дана сам убеђивала братаницу да откаже пут у Мадрид, да не заглави на неком аеродрому. Правиле смо вицеве на тај рачун… Све је било много далеко од нас и чинило се нестварно. Ето, стигло је и на наша врата. Надам се да ће брзо и да изађе кроз њих. Живот се одвија нормално. Дани пролазе брзо уз двогодишње дете. Супруг ради као и до сад, непромењено. Недостаје ми сто не виђам родитеље који живе километар од моје куће, што ми је дете лишено загрљаја баке и деке, што смо други рођендан провели сами нас троје јер је данас недеља и продужена изолација… Недостаје ми што се са фамилијом видим само преко видео позива. Нервира ме што се људи окрећу једни од других, сметају ми препуцавања на друштвеним мрежама. Поделили смо се, отишли у крајности. Једне је обузео страх и паника, други па не верују и даље да је ово истина. Ја се трудим да се држим средине.
Марјан Милојевић
Код мене у фирми производња не ради већ две недеље и неће радити ни следеће. Ми остали смо подељени у дежурства, па у сваком сектору ради по неко. Ја радим сваки дан. Фирма поштује све одредбе владе у ванредном стању, обезбеђена нам је заштитна опрема и све остало што је потребно у оваквој ситуацији. Имамо маске, рукавице и средства за дезинфекцију. Поштујем забране кретања, као и све друге препоруке. Када сам на јавном месту где има људи обавезно носим маску и рукавице. У време полицијског часа се не крећемо ван дворишта. Такође избегавамо и кретање у дозвољено време већ само колико је неопходно до продавнице, за наше или потребе родитеља који не могу да излазе. Мислим да има довољно информација о понашању за време пандемије, али сматрам да нема довољно података о стању нашем граду. Немам неки велики страх од свега тога, али поштујем све препоруке јер мислим да тако можемо да се заштитимо. Наравно, не зависи све само од нас већ и од других, а код нас, као и увек, има несавесних појединаца, али мислим да је већина ово схватила озбиљно. Бар из мог окружења.
Ивица Алексић
Што се тиче ове целокупне ситуације шта рећи, није баш сјајно… Придржавам се правила и забране кретања, кад треба ја сам спољни момак за набавку намирница и свега што је само потребно за моју породицу и моје родитеље. Наравно, без непотребног складиштења намирница јер су оне потребне и другима, а верујем да бити рационалан није тако тешко. Тренутно не радим, односно на посао идем по потреби, када је нешто хитно и битно да се заврши. Наравно сви поштујемо правила превенције ширења вируса. У свом овом хаосу и проблемима најлепше и најбоље је то што сваки тренутак проводим са мојим девојчицама и супругом, онда када она не ради… Настојимо да живимо уобичајено, дан пролази у сређивању дворишта, прављењу игралишта за ћерке… Сматрам да у овој ситуацији треба да останемо колико се може смирени, јаки и што мање треба бити под утицајем разних медија… Дакле, поштовати правила, што мање се излагати непотребним контактима и ризицима јер ако мислимо себи добро, биће и другима добро. Вести не пратим, код нас се углавном гледају цртаћи по читав дан, нема ништа лепше и боље. А информације добијамо успут, највише од родитеља. О томе да има и другачијих примера, недисциплине и непоштовања препорука, да и не говорим, сви знамо какво је реално стање, али не разумем како људи не схватају да све то што чине или не чине а требало би, шкоди најпре њима самима, а потом и осталима у њиховој близини. Јер, ако успемо да издржимо да радимо онако како треба, мислим да ћемо све ово и брже прегурати.
Тања Петковић
Моја одлука је била да напустим посао, још средином марта месеца, када је до пандемије дошло. Деца би остајала сама код куће док је супруг на послу, тако да сам такву одлуку донела. Поздравила сам се пријатељски са послодавцем и објаснила му своје приоритете. Ја, по природи нисам паничар. Волим да у животу све имам под контролом и док је тако, онда сам мирна и бистре главе за размишљање. Међутим, сада се осећам тотално другачије, јер све ван контроле и мојих моћи, а пошто имам породицу, почела сам веома да се бринем како за садашњост, тако и за нашу будућност. Сам почетак свега овога био је за неверицу. Редовно сам слушала вести и питала се, колико је све то што нам се презентује, заправо озбиљно?! Од почетне опуштености и шаљивог тона, дошли смо до комплетне панике и забринутости. Можда смо сада и превише заштитнички настројени, због нас самих, због деце. Доста пријатеља и фамилије имамо у иностранству, од њих смо свакодневно обавештавани да постаје све теже и озбиљније. И мислим да је то, можда био преломни моменат када смо и ми схватили шта нам се спрема. Супруг и ја смо обавили куповину основних намирница, али све уз помисао, да нам можда неће ни бити потребно, да се ситуација неће толико искомпликовати. Али, како су дани пролазили и стање се погоршавало, тако су сви и око нас увидели да је време за бригу. Испред сваке продавнице су редови дугачки, сви се ваљда плаше да ли ће бити довољно оно брашна и уља што су купили, али није на одмет и да се купи још које кило више?! Па још ограничено време кретања, то тек ствара додатну тензију и бригу. Мој излазак из куће је углавном до оближње продавнице и пиљаре у насељу или до апотеке. Идемо супруг или ја, по потреби. Не излазим, а да не ставим заштитну маску и рукавице. Приметила сам да су и сви остали почели да излазе прописно заштићени, што ме радује и пружа осећај сигурности. Није ми тешко пало увођење полицијског часа и ограничено време кретања. Посветили смо се породици, проводимо време заједно у кући или у дворишту. Деци недостаје њихово друштво и колико год то можда чудно звучало, кажу да им недостају школа и другари. Настава која је свакодневна и обавезна, сада је онлајн, њу пратимо сви заједно, доста учимо и радимо домаће задатке, а уз веома креативну учитељицу, деци ова ситуација није толико тешка и стресна. Баке и деке спомињемо сваки дан, ужелели смо их се сви!