СЕЋАЊА “СМЕДЕРЕВСКОГ АВРАМА ИЗРАЕЛА”
Он је давао знак да крену “шизела “ и “смирела” у Смедереву. Он је први изашао на 
срушени смедеревски мост на Дунаву и он поносно каже да је Смедерево један од ретких великих градова у Србији, који 1999. године током 78 дана бомбардовања, није имао ни једну цивилну жртву. О томе и ратном пролећу у Смедереву, говори Веселин Јелисавчић поводом 19 година од НАТО агресије на СР Југославију.
аутор: Зоран Јовшић
“Пажња, пажња… Дат је знак за ваздушну опасност, молимо грађане да у миру пођу у предвиђена склоништа и да прате наша даља упуства током трајања ваздушне опасности” – овако је гласила наредба Градског штаба за обавештавање и узбуњивање, коју су у аудио форми Радио Смедерево и Телевизија Смедерево емитовали сваки пут када би злослутне сирене запарале смедеревско небо, тог кобног пролећа 1999. године.
Први пут, сирене су се У Смедереву огласиле огласиле у 20 часова и 5 минута, 24. марта, првог дана агресије на нашу земљу…?
Ми смо дан пре тога имали проглашено стање непосредне ратне опасноти, а 24. марта 1999. године, прогашено је и ратно стање. Прва сирена огласила се у 24. марта око 19 часова – сећа се Велеслин Јелисавчић, који је у то време био начелник Центра за обештавање и узбуњивање при смедеревском Штабу за одбрану града у току ратног стања. Ja сам још у октобру 1998. године добио позив од тадашњег председника општине, Бојана Илића, да дођем на састанак. Још тада је постојала могућност да нас нападну и ја сам добио наређење да се све сирене доведу у стање функционалности и исправности.
Колико је било сирена на територији града?
Било је 11 сирена, које су, да се разумемо, биле одлчно распоређене, али смо ми имали проблем са убзаним растом и развојем инфраструктуре у Смедереву, град је нарастао и многи високи објекти су заклањали стубове са сиренама и смањивали њихов аудио потенцијал. Али, на срећу све је тада, за време бомбардовања функционисало одлично.
Ми смо у граду тада, након првих неколико дана великог страха и стреса, ипак ушли у период „тоталне релаксираности“ која је по војним стандарднима била потпуно неразумна…?
Многе су ствари тада биле неразумне, ми смо у центру и штабу имали велики проблем да људе, након првих дана страха, касније, натерамо да уопште оду у склоништа. Људи су се пели на највише зграде и фотографисали или камерама, чак, снимали прелете томахавка изнад нашег града. То је, просто, невероватно, ни пре ни после тога, нигде у свету, није забележена таква количина храбрости или лудости, код било ког народа, било где у свету.
Многи су одлазили чак и на мостове, на оне организвоане протесте?
Да, али ја сам, као и уосталом сви из штаба, био против било каквог организованог, па чак и спонтаног окупљања људи, било где и о томе сам уосталом говорио на свим прес конференцијама у то време.
Вас смо први пут чули 24. марта 1999. године. Од тада смо вас слушали сваког дана по неколико пута?
Волео бих да нисам постао толико популаран тих 78 дана и да су ме људи слушали због неких других ствари, али шта је ту је, мој задатак је био да након добијања сингала из Кргујевца, где је био наш центар за обавештавање и узбуњивање, дам знак за ваздушну опасност. Био сам на сталној вези са вама из медија, са Радио Смедеревом, телевизијом и Нашим гласом, али пре свега са електронским медијима, наш заједнички посао тада био је да на време обавестимо све грађане о дејствима и да заштитимо становиштво.
Били сте познати по отворености и храбрости да говорите о циљевима дејства, али и о последицама и штети, као и о жртвама. Није било табу тема за вас, на чему су вам је јавност захвална…
Знате, када се догоди напад и када су људи уплашени, најмање што можемо је да их известимо о томе да је опасност прошла и да није било жртава, јер су многа деца, жене и родитељи са зебњом тих дана чекали након авио напада или напада томахавцима, вести где је био удар и да ли има жртава. Њихови најближи су као резервисти или као активни војници били у околини, сви су страховали шта се дешава са њиховим најближима који су униформи. Зато смо ми увек извештавали о метама, месту напада и да нема жртава. Ми смо са вама новинарима увек били у вези јер је рад нашег центра био уско повезан са медијима и мислим да смо сви направили добар посао тих дана и месеци. Ми смо посебно поносни на чињеницу да у Смедереву, као у ретком којем од великих градова, није било ни једне цивилне жртве. Било је војних жртава, гинули су људи у полицијским или војним униформама, али ни један цивил, ни једно дете, жена или старац нису погинлули у околини Смедерева и ми смо заиста поносни на ту чињеницу!