ТРИБИНА О САМОПОУЗДАЊУ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ:
У оквиру двонедељних програма посвећених обележавању Дана особа са инвалидитетом, Међуопштинско удружење дистрофичара организовало трибину на тему како подићи самопоуздање код особа са инвалидитетом
Врло је тешко било спремити се за ову трибину, а требало је наћи праве поруке, јер за којим год да је штивом посегла Весна Емершић, социјални радник смедеревског Дома здравља, сви савети о томе како се појачава самопоуздање били су непримењиви у случају особа са инвлидитетом: Већина препорука психолога за то како да побошшате своје самопоуздање почива на томе да на пример, убрзате ход, јер тиме делујете одлучније, да ходате усправљено, раширите рамена јер тако изгледате виши и већи, самим тим се особа осећа моћнијом, али ништа од тога не могу да промене особе са инвалидитетом. Они су упућени само на вербалну комуникацију, али невербалном, људи шаљу далеко јачу поруку која допире до онога ко их посматра. Код особа са инвалидитетом порука невербалне комуникације слаби јер су физички, сви изнад њих, они читав свет посматрају из жабље перспективе и сасвим логично, имају мање самопоуздања у односу на друге који су неретко на позицији моћи у тој комуникацији. Зато је заиста био изазов осмислити ову трибину. Они морају да раде на себи, свакога јутра када се пробуде да сагледају који су њихови највећи квалитети, чиме могу да буду задовољни, које су њихове најбоље особине, шта је то по чему су они у предности у односу на друге, шта могу тог дана да ураде за себе да се боље осећају. Вером у себе и јачањем сопствених снага, постиже се повећање самопуздања. И још једна ствар је јако битна – заједништво. Удружења ОСИ су веома значајан део сваког процеса, јер када сте у групи себи сличних, онда се сваки човек осећа пријатније. Ни све особе са инвалидитетом немају исте потребе. Једно је потреба особе која не може да се креће, друго је неопходно глувој, а нешто сасвим треће слепој особи. И сваки рад има већи ефекат када се одиграва у групи, нема ниподаштавања међу особама са сличним тешкоћама. Зато су групне терапије и иначе најуспешније за постизање самопоздања. На жалост ми немамо ни те друштвене ни економске услове какви су у неким другим деловима света, што додатно отежава позицију особе са инвалидитетом. Тамо има разних терапија, укључујући и оне за подизање самопоуздања, али за наше прилике, такве ствари су тренутно недостижне – каже Емершић.
Највећим делом слика о сопственом бићу, а самим тим и самопоуздање, зависе од породичних прилика и начина васпитавања. Говорећи о томе да ли инвалидност теже пада особама које су такве рођене или онима код којих инвалидитет наступи касније, Добрила Нашпалић, иницајтор ове трибине и председница Међуопштинског удружења дистрофичара без размишљања је одабрала други животни сценарио: Горе је ово друго, стечени инвалидитет то је моје искуство. Те особе се стиде, породица се другачије опходи према њима и њихови родитељи увек почињу тиме како им је дете било здраво, а онда се догодило то и то… Никад не признају инвалидитет какав јесте, увек га ублажавају. Особа која је од самог рођења суочена са тим, уме да се носе са тешкоћама јер је навикнута на такав живот. Ја сам од девете године инвалид, сећам се периода када сам играла школице, тада су мишићи почели да ми попуштају и да падам док се играм. Али, од те године ја се хватам у коштац и почињем борбу, да се школујем, образујем. То је увек мој савет, окрените се себи, ви бирате хоћете ли да будете неко и нешто или не. Највећа подршка је родитељ и ја сам имала ту срећу да ме они васпитавају тако да имам обевезе као и сва друга деца. Нити ми је гледано кроз прсте, нити ми је у нечему попуштано, добијала сам понекад батине и казне за несташлуке и морала сам да учим као и сви остали. Мени страшно смета када друге родитеље чујем како неће да терају своју децу ни на шта јер су она „јадна“. Што су јадни, поготово ова популација, код нас је сачувана психосоматска спосбност, сваки други је у картотеци коју водим натпросечно интелигентан. Због чега је он јадан? Нека се искаже тамо где може – каже Добрила Нашпалић.
Погрешне моделе практикују и родитељи здраве деце, а посебно је то, услед менталитета и традиционалних назора који почивају на бројним дискриминацијама, присутно у породицама која имају децу са инвалидитетом. Не тако давно, у овој земљи, нарочито у руралнијим срединама, многа таква деца су скривана иза кључаоница као најстроже чувана породична тајна и не да нису имала никакве шансе да се лече, образују, стварају познанства, већ нису видела светлост дана… УНИЦЕФ је, пре четири године имао пилот пројекат у Крагујевцу и околини, резултат је поражавајући. Они су успели да нађу много деце ометене у развоју на различите начине, која су држана у неким сеоским домаћинствима у затвореним просторијама, без икаквог контакта са окружењем. Наша Влада и УНИЦЕФ су остали шокирани бројем деце која су остала сакривена од система. Код нас је болест још увек срамота – објашњава Весна Емершић.
Као главна дилема остаје питање, може ли уопште и на који начин, дете са неком врстом инвалидитета, уколико годинама одраста у најближем окружењу које урушава самопоуздање, касније преокренути доживљавање сопственог бића или не… Па чак и када је на делу супротан модел понашања, када родитељи не занемарују потребе своје деце са хендикепом и када она, на пример похађају школу, поставља се питање да ли је инклузија најбоље решење или доноси само још веће психичке трауме јер се тада, деца са ограниченим могућностима, свакога дана суочавају са тим шта све неће моћи да ураде, а што њихови вршњаци без проблема могу, чиме се, можда још више, само погоршава утисак сопствене неспособности у односу на окружење. Код нас је слаба припрема здраве деце за оно што значи инклузија и долазак њиховог вршњака са неким инвалидитетом у разред. А деца реагују нагонски, нису увек спремна на схватање и прихватање различитости због чега се у њиховом друштву, деца са посебним потребама могу осећати лоше. Имала сам пример у Друговцу, пре 15 година, да је један дечак у осмом разреду правио страховите проблеме у школи, био је агресиван, а после је одбијао и да иде на наставу. Др Дејан Живановић и ја само отишли да поразговарамо са њим. Никада нећу заборавити шта нам је казао. Он је плачући тражио да га вратимо у Сремчицу. Тамо је боравио две године у Заводу, у специјалном одељењу. Када смо га питали зашто, он је одговорио: Зато што су тамо сви исти као ја. Он се тамо осећао сигурније. Реч је дечаку који је имао средњу менталну ретардацију што значи да је могао у редовно школовање, па и да заврши неки занат, али у школи је био несрећан. Ругали су му се јер другачије хода, другачије прича и понаша се другачије. Прво је ћутао, а онда је почео агресивно да регује, да би на крају одбио да иде у школу. Назад у Сремчицу није могао јер општина више није имала средства да финансира његов боравак тамо, због тога је и пребачен у Друговац… – сећа се Весна Емершић.