КОШАРЕ – СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ
Улогу Леониде преузимали су Јагуар и Пламен, Спартанаца-српских граничара није било 300, већ мање од 100, бранили су кланац у појасу од границе до карауле Кошаре од налета две и по хиљаде албанских терориста, подржаваних НАТО авијацијом. Војни стратези кажу, да су поклекли, да су се повукли, ОВК би у том налету стигла до Ниша…
Иван Остојић, данас је 39-огодишњи човек, кога свакодневно виђамо у белој кошуљи или оделу са ознаком „секјурити“. Сада се налази на бранику Градске управе Смедерево, где ради као обезбеђење. Пре18 година, на Ускрс 1999. био је на бранику Србије, тада СР Југославије, на Кошарама, том Термопилском српском кланцу, који је, да није било њега и стотинак његових другова, могао да постане српска кланица! На срећу, били су довољно храбри, довољно постојани да не узмакну пред налетом више хиљада шиптарских терориста, који су подржавани дејствима из ваздуха НАТО авиона и минобацачком подршком, извршили први покушај копнене инвазије на Србију током НАТО агресије.
Тог, несретног Ускрса 1999. године био сам на граници, припадник 53. Граничног батаљона, на караули Кошаре. Био сам на редовном служењу војног рока, на Кошарама сам провео десет месеци. Извршавао сам разне задатке, заседе, патроле, страже, све што је било потребно у обезбеђивању границе са Албанијом. Имао сам фантастичну екипу у батаљону и чети, били смо као браћа, дисали смо као један, нераздвојни… То је, касније, одредило нашу, али и судбину Кошара и целе Србије – говори, помало са сетом, Иван Остојић и наставља:
Ја сам на Кошаре дошао већ у лето 1998. и тада је било много прелазака терористичких банди или појединаца. У септембру те године, настрадало је пет војника, пре тога ми смо имали више од 300 војника са специјалцима и осталим повременим јединицама на караули. Након лета 1998. остали смо сами. Већ 23. априла 1998. био је први, већи прелазак, када је ликвидирано преко 20 шиптарских терориста. Тог дана ми смо већ знали да ће бити НАТО агресије.
Дакле, ви сте дан пре осталог дела Србије, знали да ће бити рата? – питамо Ивана, на шта он одговара: Да, дан пре осталих смо знали да ће бити рата! Притисци су били све већи, а провокације све чешће.
Ускрс 1999. ноћ са Великог четвртка на Велики петак, када је почело…
Био је Велики петак, тачније, ноћ између великог четвртка и петка. Ништа није најављивало да ће доћи до напада, чак смо излазли на саму граничну линију, докле год је сезао поглед у Албанији све је било мирно. А, онда преко ноћи навукли су се црни облаци, почела је киша, навукла су се терористичка оруђа и оружја и почела је и киша бомби, граната и метака – казује нам даље Иван своју причу: Био сам на стражи те ноћи око један сат иза поноћи. Чули смо око два сата прве детонације, то је био напад на Караулу Морине, што тада нисмо знали. А, онда око пола шест ујутру добијамо дојаву да је неки човек виђен у нашој зони. Водник Јагуар и нас тројица крећемо на задатак, а седам војника остаје у шатору. Спустили смо се низ брдо и онда је запраштало са свих страна. То што смо били на средини падине спасло нас је, тачније, спасла нас је нестрпљивост терориста, да су, тада, сачекали да се спустимо до дна брда, све би нас побили и много лакше кренули према Караули.
Чекајте, Иване, да ли то значи да су први меци у нападу на Кошаре, испаљени на вас, водника Јагуара и ваше саобрце?
Да, баш тако је било, фактички први меци у нападу били су упућени нама. Нас тринесторо смо направили две кружне одбране и ту смо остали све до 13 сати поподне! Те две кружне одбрамбене линије су довеле до забуне код терориста, јер су помислили да нас је много више. Њих је било 300, да су знали да само нас тринесторица бранимо положај могли су да нас прегазе пешке… Али, на срећу застали су и то је одредило и даљу судбину карауле и одбране целог Косова. Издржали смо шест и по сати, а онда смо успели да се извучемо и вратимо до шатора, где смо се спојили са другом групом и касније да дејством наших минобацача омогућимо повлачење до карауле, јер смо остали без муниције.
Зашто се кад говоримо о Кошарама, користи поређење са Термопилиском битком и античкој легенди о Леониди и 300 Спартанаца?
Зато што да су тада пробили наш обруч, терористи би успели да се споје са Харадинајевим јединицама које су већ биле у унутрашњости. Да су тада прошли, кажу да би стигли до Ниша, а шта би даље било сам Бог зна. Караулу су нападали до краја рата. Сами смо се повукли и то само неких 300 метара даље до једне шиптарске махале, малог засеока, где смо се улогорили у некој врсти њихове школе или дневног боравка за децу.
Караула Кошаре се налазила на изузетно тешком терену за одбрану, сва је окружена брдима и шумарцима?
Караула никада није била предвиђена за брањење, она је на таквом терену да није могла да се брани. Била је то тек зграда за одмор, смештај намирница, оружја и оруђа, технике, а силом прилика постала је наше утврђење за Ускрс 1999. године. Шиптарски терористи су нападали са свих страна, било је страшно, али смо издржали.
Да ли си ти био једини Смедеревац на Кошарама?
У том трентуку био сам једини, био је један пре мене, али се он „скинуо“ у септембру 1998. док је после мене био један момак из Липа, али он је касније умро од леукемије. Да, тужне су судбине многих војника са Кошара, неки су извршили самоубиство…
Колико њих је умрло а колико се убило?
Двојица су умрла од најтеже болести, а двојица су извршила самоубиство. Тешке су то судбине, многи људи од нас стотинак са Кошара, из тог Ускрса 1999. године имало је веће или мање психичке проблеме, многи нису могли, психички или физички, здравствено, да функционишу после рата. Зато ја и моји пријатељи из овог батаљона, ми који смо дисали као један у рату, желимо да заштитимо све учеснике и хероје тих „Српских Термопила“. Знате, било је разних делегација које су говориле: „Хајде, одредите петоро од вас да добију помоћ“. Ми смо одговарали – или сви или ниједан! Зато су моји пријатељи тако често у медијима у последње време, отуд и ова моја исповест – желимо да помогнемо свим херојима са Кошара да имају достојанствен живот, да стекну нормалне и пристојне услове за живот. Знате, ми смо страшно повезани, да није било тог јединства из карауле, не би преживели терористичке нападе два дана и две ноћи, један другом смо чували леђа и то, просто, морамо и даље да чинимо!