МИЛИЦА СЕ (САМО НА КРАТКО) ПОЗДРАВИЛА СА КИНОМ:
По повратку из Кине, наша млада суграђнка Милица Младеновић, поделила је са нама утиске са путовања које је тако јако желела да другачије није ни могло бити. Нашла се у Кини са вршњацима из читавог света.
Снови постају стварност ако се довољно јако жели. Са породицом сам се поздравила 18. јула и ушла у авион који лети до аеродрома Сереметјево у Москви. Одатле на дужи лет до Пекинга. У авиону сам размишљала о чињеници да ћу боравити у модерној држави која има огромну историју иза себе, држави која је прошла проз много патње док није постала једна од највећих светских сила. Сво то размишљање ме је одвело у свет снова. Осетила сам турбуленцију и отворила очи, приметила сам да смо слетели. Била сам очарана, пресрећна, нисам могла да верујем да се налазим у главном граду моје државе из снова. Дочекали су нас пријатељи Кинези, заједно смо аутобусом отишли до школе (места у коме смо провели следећих 10 дана) – сећа се Милица Младеновић, ученица Гимназије која је на такмичењу из познавања кинеског освојила прву награду и путовање у Кину.
Милица је упијала све мирисе Кине, укључујући и оне из њихове традиционалне кухиње. Дани су се низали један за другим, склапала је пријатељства са ученицима широм света, из Кине, Канаде, Кореје, Пакистана, Костарике, Русије, Немачке…
Обилазили смо историјске споменике широм Пекинга, учили о кинеској традицији, култури и кинеском језику. Имали часове из упознавања пекиншке опере, кунг фуа, таји – чија, моделирања и програмирања лего робота, исцртавања лепеза и керамике и многе друге. Учили смо кроз забаву зато нам ништа није било тешко и напорно. А онда је дошао и тај десети дан, дан растанка, било нам је тешко али смо и знали да се морамо видети опет, путоваћемо и дружити се, јер смо стицали пријатељства која ће трајати заувек. Остала сам са њима у контакту преко разних апликација. После тог кампа отишли смо на факултет за медије и комуникацију, похађали часове кинеског по ХСК3 нивоу и наставили са обиласком Пекинга. Прославила сам свој 16. рођендан окружена другарима и професоркама из Кине. Последње вечери сам прошетала са другарицом и свратила да купим вечеру. Продавац, чувси њему познат језик упитао нас је одакле смо, рекле само да смо из Србије, а он је руком замахнуо као да удара лоптицу и изговорио Ђоковић. Ми смо се насмејале и потврдиле. У том тренутку је дошао други, старији, господин и потрудио се да изговори “Тито и Југославија“… – сабира утиске Милица Младеновић.
Повратак јој је тешко пао, али како каже то није био растанак са Кином заувек, већ само поздрав на неколико година после којих ће се, како верује поново вратити у земљу својих снова, јер планира да на неком од тамошњих факултета студира кинески.