ПОСЛЕ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ БОБАН РАНКОВИЋ ПОНОВО У ВЕСЛАЧКОМ КЛУБУ СМЕДЕРЕВО
Сан многих младих људи је да оду из Србије у потрази за бољим животом. Многи у томе успеју, а да ли им је тамо боље, само они знају. Један од оних који је захваљујући спорту, односно веслању, пошао у бели свет је и Бобан Ранковић веслач Смедерева. Можда није најбољи веслач Смедерева али ће заједно са Вујанићем, са којим је давне 1996. године у Глазгову на јуниорском првенству света у дубл скулу стигао до сребра, остати упамћен као први освајач велике светска медаље у овом клубу. Тај успех, као и многи други, помогли су му да школовање настави у Америци. Вујанић и он су „повукли ногу“, а после њих велики број Смедереваца је кренуо њиховим стопама. Пуних 20 година провео је у Америци, студирао је, завршио факултет, почео да ради као тренер и засновао породицу. За све то време није заборављао своју земљу, родни град и клуб који му је омогућио много тога у животу. То је, поред осталог, био један од разлога што се после две деценије поново, овог пута са породицом, супругом и децом Филипом и Маргарет, обрео у Смедереву и у Веслачком клубу Смедерево. Овог пута као тренер и то тренер веслачица које су последњи пут озбиљно веслале, како сам каже пре више од 20 година.
-Ево ме после двадесет година у мом Смедереву. Завршио сам факултет у року, за две године завршио магистратуру. Све време био сам на Лонг Ајленду. Већ пуних 15 година радим као тренер у женском веслању. Повратак у Смедерево и Србију је мој избор. После 20 година проведених у Америци, пожелео сам да моја жена и деца упознају родбину и да науче српски језик и да ја помогнем мом клубу да покренемо женско веслање. Сигуран сам да женско веслање има велику перспективу, не само у Смедереву већ и у Србији.
Нема сумње да Ранковић има шта да покаже девојкама које воле веслање. Окитио се3 титулом државног првака у Америци две године узастопно када његове девојке две пуне године нису знале за пораз. У жељи да што пре крене са рад, кофери још нису били ни распаковани како треба, а Ранковић је окупио прву групу девојака.
-Морам да се захвалим клубу који ми је „припремио терен“ на најбољи начин. Обишли су школе, потражили девојке и од двадесетак остало их је петнаестак. План је да константно тражимо девојке и да промовишемо женско веслање из дана у дан. Женско веслање замрло је 1995. године. Мислим да је време да девојке поново завеслају.
У овом тренутку најбитније је одржати мотивацију код девојака и да, пре свега, заволе спорт, односно веслање. Главни циљ је, наглашава Ранковић, спремити колико-толико девојке за државно првенство које ће се одржати средином септембра.
-Приоритет је да се појавимо на првенству у што више дисциплина, да девојке стекну мало искуства и да виде како то изгледа на води. Код нас су све предпионирке. То значи да још две године могу да се такмиче у истој категорији. Ради се о девојчицама од 12 или 13 година, а то је право време да се крене са веслањем. Девојке и жене мало другачије тренирају од мушкараца. Иза мене је двадесет година искуства. научио сам да приђем девојкама и да из њих извучем максимум. За веома кратко време оне су својим младошћу, ведрином, духом и понашањем промениле атмосферу на Веслачком клубу Смедерево. За кратко време показале су много талента. Време ће показати и оправдати моје поверење у њих. Наша деце су здравија у духу и телу од aмеричке деце. Та почетна тачка је много битна за мене и њихов даљи развој. Често сам у Америци радио са девојкама које су тек у средњој школи, па и касније, пожелеле да веслају.
Смедеревске веслачице раде шест пута недељно. Оно што је најбитније, подвлачи Ранковић, комплетан тренинг је прилагођен њиховом узрасту.
– Излазимо на воду, идемо на базен и трудим се да тренинзи буду што занимљивији. Оно што ме радује је зрелост ових девојчица. Оне са 13 година делују као Американке са 18 година. То је разлика да не поверујеш. Наша деца се много више крећу него она тамо. Самим тим дете се другачије развија, а веслање то само потпомаже. Њихова деца имају много проблема са срцем, дијабетесом, леђима… а то са 15-16 година не би требало да буде.
Једном шампион увек шампион и тако размишља и Бобан Ранковић. Почетак рада са девојчицама све се, како сам каже, на њихову мотивацију да што дуже остану у спорту и веслању. Али, не заборавља како је он то својевремено радио.
-Ја сам за две до две и по године отишао на јуниорско првенство 1995. године и тада смо били седми. Годину дана касније освојили смо светску медаљу. Ја сам нешто слично зацртао и себи када сам се вратио у Смедерево. Надам се некој јуниорској медаљи за две до три године или бар пласман у финале. Мислим да смо кренули добрим путем. Имамо подршку клуба, савез жели да стимулише женско веслање. Зато нема разлога да не будемо успешни.